Пуки дечачки снови

"Зао си", рекла је,

"Не могу бити зао и добар писац",

рекао сам,

"Да ли си велики писац?",

упитала је.

Повукао сам дим из старе луле,

погледао је у очи и рекао: "Највећи бејбе."

"Мислиш да си тако паметан? Написаћеш књигу и имати свет у шаци?",

смејала се моја драга.

"А шта ако нећеш? 

Гласан си, љут и сиромашан." 

И био сам гласан, љут и сиромашан.

Рекла је: "Лези поред мене."

"Бојиш се, бојиш се...", чикала је. 

Легао сам поред ње. 

Рекла је да не умем.

Чак ни да пишем.

Сложио сам се. 

Све су то били пуки

дечачки снови.