Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. октобар 2011.

Из Будимпеште с љубављу

Људи, написао сам неколико прича док сам био тамо преко, у равници. Беше фино, а пре свега инспиративно. Некако, као да сам се вратио на колосек, исти онај са ког сам скренуо још у јуну. 'Ајд сад, да почнем, полако. 

                                                                                 ***                                                                                 

Док је воз лагано клизао, као по леду, један човек је ишао кроз вагоне тражећи нешто. То нешто је било поприлично тешко одредити, нешто као мећава или сан. Када се воз коначно зауставио, човек мирно изађе и пође низ претрпани перон. Будимпешта. 

Био је септембар и већ је постајало хладно, а он је био сам. У једној од околних земаља, живео је тај мали човек некада. Сасушена лица и тамнијег тена, изгледао је као човек који је сагорео своје животно гориво пре времена. Као свећа угашена тек што је почела да гори, као шибица беше, сав црн. Као сенка каква, мутна као Дунав који је промицао тромо недалеко одатле. Све то, и још много тога беше исцртала бурна младост на његовом лицу. Махао је својом железничарском палицом, из дубине превелике униформе, лагано и споро, све док не би велики железнички сат откуцао двадесет и два пута. Онда је постајао оно што заиста јесте - џанки, клошар, усамљеник.  

Његова обећања да ће се променити осташе само то - обећања, јер жеља беше прејака. Увек је желео више. Тако је и покупио сиду пре коју годину од једне младе даме, која беше тек стигла у град из сиротињске суседне државе. Касније је одлежао дину због пакета хорса. Није ни био његов, није он имао пара за то. 

И сада, ето, коначно је схватио шта тражи. Сам против света, и некад и сад, чврсто стоји на столици са конопцем око врата. На крају пута увек стоји један фењер, један чамџија или, макар, малени свитац кога би могао пратити. На крају његовог пута беше мрак, црни дубоки мрак. Било је тихо и мирно, било је вечно. Закорачио је. Коначно мало мира. 

Добродошао у рај.                                                                       

6 коментара:

  1. "На крају његовог пута беше мрак, црни дубоки мрак. Било је тихо и мирно, било је вечно. Закорачио је" - dobar dio :)
    Pitam se da li takvi kao on mogu da se nadaju da ce stici u raj... Takvi kao on, ili takvi kao ja, ili... U sustini, svi smo mi isti...

    ОдговориИзбриши
  2. Hej Litl. :) Ma fazon, ima raja, sigurno...Samo, (ma koliko On bio dobar i to) ne želim da provedem večnost sedeći pored Njega i gledajući samo u Njega. Tako da, iskreno se nadam (a bogami i pišem) da je svačiji raj drugačiji. Da dobiješ ono što čitav život želiš, a da to nije materijalno. Taj neki fazon. Da budeš srećan, čitavu večnost. Ako je to ikako moguće. :) 


    p.s. Ja se izvinjavam ako sam ti kakve probleme napravio sa dečkom. Nisam planirao. 

    ОдговориИзбриши
  3. Znam to za raj, msm da smo vec pricali o tome :)
    Sto se tice decka, izvinjavam se ja tebi, stvarno nisi morao da citas njegove izlive ko zna cega xD, ali eto on je sve to malo preozbiljno shvatio. No, dobro, idemo dalje xD Iii nadam se da se ne ljutis na mene :)

    ОдговориИзбриши
  4. A da, jesmo. :) 


    Ma, opušteno. Rešili smo to. Ako dođe u Bg napravićemo dvoboj i gotovo. Još ću mu prepustiti da bira 'oće li pištolje ili mačeve. :P Ako ne, nek vam je sa srećom, da ste mi živi i zdravi. :D 
    I Nataša, pobogu, nema razloga da budem ljut. Mislim, mene svaki dan napadaju neki dečkovi. Ozbiljno. ;)

    ОдговориИзбриши
  5. I... šta bi sa Mađaricama???? Cccc... ništa izveštaj, ništa zapisnik.. ništa post... Pa kako da se udam??? K-A-K-O? :D

    ОдговориИзбриши
  6. Све је на лагеру, биће за који дан. ;) Одричем се кривице ако се удаш за првог поштара који наиђе након читања мог поста. :D

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren