Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

09. октобар 2011.

Квази

- Ено га! Ено га! Држи га!

Њих пет, а ја сам. 

Седео сам на клупици са неким квази другаром, пили смо пиво и мотали дуван, јер нисмо имали пара за праве цигаре. Фурали смо јефтину кул варијанту на коју су падале клинкице из нашег блока и то је било то. Ништа више. Таман сам смотао неки наопак цигар, када су се иза ћошка појавила њих петорица. Клинци, петн'естак година. Са једним сам се закачио пре месец, два, управо због једне клинке. Он квази криминал, ја квази клошар. Све је овде привид, јебига, нема ништа право. Видели су ме. Мало дувана је испало из квази цигаре, а ја сам се превнуо преко клупе, пољубио влажну земљу и почео да трчим. 

Трчали су и они, сви осим Неше Дебелог, он је застао, а потом се изгубио негде, вероватно се сручио на неку клупу, да испусти газирану душу на нос, па да настави лов. Завијао сам слабо осветљеним стазама између зграда, а они су верно пратили бесно режећи. Нисам знао више ни куда трчим, ни шта радим, мозак ми се искључио, и не знам шта се укључило, али знам да сам трчао као луд. Све док нисам налетео на жичану ограду од три метра у некој уличици. И прескочио је. Адреналин је одрадио своје, а моје патике које личе на папуче више од папуча му нису представљале ни најмању препреку. И било ми је драго због тога. 

Осврнуо сам се на трен. Један је носио неко дрво, а друга двојица су држала неке сјајне ствари у рукама, вероватно лептире ил' скакавце. По' фауне 'оће да ме гази. Ако урачунамо и ове мајмуне и међеде што ме јуре. Повици су били све ближи и ближи, а осећај страха се ширио кроз моје руке, уста и косу. Раније сам се питао какав је осећај имати афро фриз. Сада знам, иако сам ошишан на кеца-тројку. И таман када сам се одлучивао да ли да станем и да буде како буде или да трчим право на аутопут, да ме неко размаже к'о паштету, наиђе неки такси. Повичем ја, он стаде пар метара даље. Потрчим тамо, а нека госпођа изађе из зграде у бану право у такси. Срање. Можете рећи да сам пичка, али мени се чинило да ће аутопут да ме мање боли. И тако, затрчао сам се, посред. Једну траку, па још једну. И травњак и ограду прескочио, и још две траке претрчао. Осврнуо сам се опет - није их било. 

И док сам покушавао да се мало орасположим и компресујем косу на њену природну величину, испаде ми дуван из џепа. Погледам га, помислим како ми само још он треба, као да нема довољно људи које хоће да ме убију. Бацим и ризлу из џепа, шта ће ми, кад више нећу да мотам. Погледам на лево - река. Наставим да шетам кејом, срећан што осећам хладноћу. Погледам у месец, па испред себе, па опет у месец, онако сјајан и жут, па опет испред себе. Један такси је стао ту, препречивши ми пут, а из њега је изашао Неша Дебели једући хот-дог са кечапом. Оклизнуо сам се и пао на стену, једину која постоји на обали. 

Неша Дебели је пришао ивици, погледао доле, а потом дубоко загризао свој хот-дог. 

2 коментара:

  1. anti-smoking story! :) dopada mi se nacin na koji je ispisana. kratka, jasna i sa ociglednim smislom. odlicno!!

    ОдговориИзбриши
  2. Добро тумачење. ;) Хвала Марија, фина си. :) 

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren