Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

07. октобар 2011.

О толеранцији

Било је лето и било је до јаја вруће. Оно као, можеш да пржиш јаја на хауби аута који немаш. Био сам прва година. Фазон, тек кренуо у средњу, помало усамљен и још увек пун наде да овде нећу бити кретен. У основној сам био, неки, тако ми рекоше, чудак. А овде ме нико није познавао, могао сам бити кул. Или, макар се тако чинило у мојој глави. 

Она је била одличан ђак, помало дебела и још мало дебела. Ја тада нисам ништа знао о женама, као ни сад. И не знам ни ја сам како, али постасмо ми добри пријатељи. Типа, када би купила сладолед ја бих јој појео више од пола. Или кад би узела чет'ри паковања ољуштених семенки, ја бих појео три. Мислио сам да јој тиме чиним услугу, а и било је и смешно и корисно паразитирати у то време. Често смо седели на једној клупици у парку иза школе. Она и ја. Понекад би ту био још по неко, али углавном смо били само ми. 

Једног лепог дана, који се ни по чему није разликовао од било ког летњег дана, седели смо на тој, горепоменутој, клупи и јели сладолед. Нешто сам је задиркивао, а она се смејала. Готивио сам, баш. А онда је, из чиста мира, скочила на мене и гурнула ми језик у грло. Беше то поприлично стресно искуство за мене тада. И од тада смо ми, били, у вези. Ја као ја, нисам имао појма шта човек треба да ради у вези, као ни како да јој се јавим сутра у школи пред свима. Размишљао сам о томе цело послеподне тог дана. 

Ујутру, када сам довукао своје уснуло тело до учионице на трећем спрату, дочекала ме је она, за топлим загрљајем и пољупцем који је, у најмању руку, био страшсан. Осетио сам се, некако, заштићено у њеном загрљају, као каква женица. Свиђало ми се некако. 

Три дана смо били заједно, ниједном се посвађали нисмо и ја сам већ помало, крадом, помишљао да имамо заједничку будућност. Мислио сам, јест' да имам петн'ест година, ал' ако се баш поклопи, јебига, женим се. Шта ме брига. Мада, имали смо мањи проблем. Наиме, чак ни након два дана озбиљне везе, није ми дала да јој додирнем груди. А баш су ми изгледале мекано и баш сам желео да их додирнем. Али, прешао сам преко тога, јер сам прочитао негде да је за срећу у вези потребан компромис. Тада нисам ни знао шта то значи. Сада знам. Сада немам девојку. 

Тог кобног трећег дана, на малом одмору између петог и шестог часа, кренуо сам да се олакшам. Ушао сам у мушки тоалет, све кабине су биле затворене. Гурнуо сам прва врата, ударила су у нечија леђа. Исто је било и са другим и са трећим. А четврта? Иза четвртих врата ме је чекао џекпот. Она, моја помало дебела и још мало дебела девојка, са два лика се 'вата. Пу! 

Веома разочаран, увређен и бесан, кренуо сам кући. А онда сам застао, окренуо се. Није трчала за мном. Прошетао сам до њене зграде, позвонио, отворио је њен ћале. 

- Добар дан господине, ја сам Алекса, а ваша ћерка је курва. 
- Драго м...Шкк?! 

И онда му ја испричам шта се издешавало између његове ћерке и мене, као и да су моје намере биле озбиљне. Човек беше заиста разуман. Чак и сувише. Она је сада у неком швајцарском интернату за балерине, а ја сам сам. 

Људи, толеранција је најбитнија, не дозволите да вам ситнице кваре срећу.


2 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren