Седео сам у неком бифеу, ни име му не знам, од раног јутра. Само сам устао, назуо папуче и са двеста кинти кренуо да проживим нови дан. Нови дан је био у курцу, баш као и претходни, али било је лепо покушати, надати се да ће бити нешто бољи него јуче, прекјуче, и сви ти остали дани који су почели овако.
Зурио сам кроз прозор, испијајући прву ракију тог дана, много бољу од осталих и нешто лошију, надам се, од последње коју ћу попити. Нека дечурлија се играла напољу. Трчали ли су тамо-амо, носили пластичне пушке и пуцали пластичне метке. И понеко би од њих јаукнуо, када би га тај округли пластични метак погодио у нос или муда, а ја бих, као јунак тад потег'о, да им буде лакше.
Гледам их тако, пијем и пече ме грло, и сећам се своје, дрвене пушке. Ћале ми је направио када сам имао пет, да се играм, да разбијем свет...А онда је све отишло у курац. Онда се тргнем, па меркам, гледам где ли су она господа што им из ока вири лова, да ми плате још које пиће.
Попио сам три, а пара имам за једну и по. Не знам како, али морам се некако и данас напити...Ова робија тешко пада нама, уметницима. Или макар мени...Лако је када немаш ништа од почетка века, па се навикнеш, па ни не знаш шта се све скрива у оним црвеним новчаницама. Али када дођеш са врха, дођеш доле, скоро до дна бурета, онда знаш...Знаш како је горе, а гледаш себе, доле...И буде ти жао, јебига, баш ти буде жао.
У једном тренутку у бифе улети неки младић са качкетом на глави. Имао је глас к'о какав певац и имао је пиштољ, магнум 357 и био је помало бесан. Рече, дај паре и једну соду бикарбону, али они нису имали соду бикарбону, те се он окрену онако бесан и упуца оног лика до мене, у ногу.
Онда кликну још једном, метак се одби о металну плочу и...погоди ме у око.
И замишљен тако, тонем полако, у сан. Баш је био леп дан.
0 коментара:
Постави коментар