Пу, јебем ти матер...Лежим сад у кревету, потрпан неким јорганом, јастуком и ко зна чим и мислим...У позадини иде нека балалајка, и опет иде оно моје - куда идем?
Јебига, тако то некад крене...Низбрдо. И недостаје ми много ствари...Недостаје ми да будем онако залуђен, да јурим неку цицу, онако као слепац кроз зидове. Недостаје ми да се у тој својој залуђености осећам сигурно, као да сам ван свих токова овог света, као да ми нико ништа не може. Недостаје ми онај осећај ујутру, кад отвориш очи и дан је леп. Много ми тога фали...
И осећам се као да ми понестаје времена. И можете ми сви ви говорити како то није тачно, могу ја и сам знати да то није тачно, да имам још брдо година пред собом, али ћу се и даље осећати тако. Осећам се обично, а то ми је баш срање. Мени бре, треба нека фина женица, да ме врати у живот. Треба ми да се напијем једном, онако момачки...Да слушам тамбуре, да се не окрећем више...Да одем у Индију, било где далеко...
Гледам себе како са роковником идем на факс. Јеботе, у шта сам се претворио? У лептира ил' џигљавог црва? И сад бих рекао да сам помало изгубљен, али то је такав, такав клише. И зато, балалајке и тамбуре, једна флаша и парче гараве свеће...И нека далека, мистериозна, ти...Ево, батерија ми је на измаку...Надам се да ће ускоро доћи струја, јер...Овакви моменти заузимају сувише ресурса мог малог мозга, који би требао да се бави математиком, електротехником и сличним стварима.
И сад видим...За пет дана ће бити десет месеци како пишем овај блог. Ништа ме у животу дуже није држало...Активности су се завршавале након месец, два...А жене нисам могао да задржим толико дуго...Исто тако - месец, два...Фин је. И слободан сам...Као кондор.
0 коментара:
Постави коментар