Јеботе. Четрдесет хиљада година еволуције језика и и даље не постоји реч која би описала наш однос. Како назвати петомесечни саживот средњовечног алкохоличара и будуће правнице којој већ четири године фале два испита до дипломе? Љубав? Срећа? Чудновата магма, маса, која прави плавичасте кругове на небу и одазива се на име Навика?
Живели смо на селу, уствари у граду, некад у селу. Искрено, нисмо имали кућу. Али смо зато имали коња по имену Клинтон. Врашки добар коњ, тачније коњина. Ишли смо спором траком аутопута 64, Клинтон је штуцао тромо, а она је имала распарене чарапе и била је врашки лепа. Човеку све постане врашки добро када нема ништа, не замерите. Дали смо жмигавац и уобичајено споро се искључили ка негде. Нисам прочитао име места са табле, а није ни она. Није нам то била једна од важнијих ствари у животу.
Након неког времена наишли смо на биртију, неку, обичну. Наравно, имали смо стандардан хипи перформанс, као брига нас за све, имамо коња и баш нам је лепо. Наравно, истина је била ту негде, али је такође чињеница да нисмо имали за 'леба. Уствари, ми ни нисмо јели 'леба, пропагирали смо тоталну дијету која се састојала баш из онога чиме би нас понудили локал патриоте, фармери и остала багра која се вуцара по биртијама око поднева, кад за биртију време није. Неко би рекао да је за биртију увек право време, и ја сам тако некада говорио. Али, несташица новаца, другара и јефтине брље са тржишта ме је натерао да се променим и да идем у биртију само увече, када има довољно крембиља које можеш обрлатити за туру, две или евентуално десет.
Сутрадан смо кренули даље, Клинтон је био нешто кљакавији него иначе. Не знам да ли је то било због старости или глади, али није изгледао добро. С друге стране, Она је исплела кикице, уредила се и навукла нормалне, најлон, чарапе у којима је изгледала баш некако похотно и лепо. Поново смо се поваљали у трави, пар пута. Док нисмо поцепали најлон чарапе. Онда смо наставили. Опет аутопут, опет спора трака, опет исти живот. Све док једном нисам отишао на неку ливаду да се олакшам. Када сам се вратио није их било. Моја будућа правница је одјахала на разнобојном Клинтону негде...Негде далеко.
У даљини су се зачуле сирене, а ја сам се само окренуо. Тражио сам погледом нешто мени непознато, недокучиво, а потом сам се тргао, отворио очи, отресао прашину и отишао да копам неки канал. Рекоше двадесет јура и гајба пива, ако завршим свих триста метара до вечерас. Не верујем да ћу моћи. Не више.
Живели смо на селу, уствари у граду, некад у селу. Искрено, нисмо имали кућу. Али смо зато имали коња по имену Клинтон. Врашки добар коњ, тачније коњина. Ишли смо спором траком аутопута 64, Клинтон је штуцао тромо, а она је имала распарене чарапе и била је врашки лепа. Човеку све постане врашки добро када нема ништа, не замерите. Дали смо жмигавац и уобичајено споро се искључили ка негде. Нисам прочитао име места са табле, а није ни она. Није нам то била једна од важнијих ствари у животу.
Након неког времена наишли смо на биртију, неку, обичну. Наравно, имали смо стандардан хипи перформанс, као брига нас за све, имамо коња и баш нам је лепо. Наравно, истина је била ту негде, али је такође чињеница да нисмо имали за 'леба. Уствари, ми ни нисмо јели 'леба, пропагирали смо тоталну дијету која се састојала баш из онога чиме би нас понудили локал патриоте, фармери и остала багра која се вуцара по биртијама око поднева, кад за биртију време није. Неко би рекао да је за биртију увек право време, и ја сам тако некада говорио. Али, несташица новаца, другара и јефтине брље са тржишта ме је натерао да се променим и да идем у биртију само увече, када има довољно крембиља које можеш обрлатити за туру, две или евентуално десет.
Сутрадан смо кренули даље, Клинтон је био нешто кљакавији него иначе. Не знам да ли је то било због старости или глади, али није изгледао добро. С друге стране, Она је исплела кикице, уредила се и навукла нормалне, најлон, чарапе у којима је изгледала баш некако похотно и лепо. Поново смо се поваљали у трави, пар пута. Док нисмо поцепали најлон чарапе. Онда смо наставили. Опет аутопут, опет спора трака, опет исти живот. Све док једном нисам отишао на неку ливаду да се олакшам. Када сам се вратио није их било. Моја будућа правница је одјахала на разнобојном Клинтону негде...Негде далеко.
У даљини су се зачуле сирене, а ја сам се само окренуо. Тражио сам погледом нешто мени непознато, недокучиво, а потом сам се тргао, отворио очи, отресао прашину и отишао да копам неки канал. Рекоше двадесет јура и гајба пива, ако завршим свих триста метара до вечерас. Не верујем да ћу моћи. Не више.
Ajde bre... šta je 300 m... naspram 20 evrića ? Sića :D
ОдговориИзбришиТај фазон. ;)
ОдговориИзбриши