Снове сам снио

Сунце ме пржило док сам седео у парку. И дошла је она, сасвим непозната, села поред мене и погледом упрла у Дунав... Гледам је, њену красну косу... Ја те волим, хоћу рећи, имена нису важна... Она коврџава, свет осликава... А тишина чини трен страшно свечаним. Хоћу рећи - ћао, мацо, ја сам тај и тај, иако теби то ништа не значи... А она и даље гледа у Дунав, чека нешто, чека неког ко ће сигурно доћи. Малена хаљиница на њој, све јој равно, нема грдног света да јој мисли спутава... Ту сам само ја, непознати мали човек на њеним хоризонтима. И таман кренем, претворим се у самог себе, старог дрипца без имало срама, кад ето њеног набилданог удварача. И оде она, још једна у низу свих које су отишле, и остадосмо сунце и ја сами, и клупа, и бесконачна жеља да се учини нешто велико у овом животу... Па макар то било велико измишљање ситуација и света, макар свака друга реч била предивна шарена лажа. 

Прочитај

А сада стварно...

Лежим у спарној мајској ноћи, а она седи у баштенској столици и гледа ме. Њене очи као да играју неку игру са мном, игру моћи коју не разумем. Могао бих јој дати све, док ми шапуће на руском или француском неке сасвим обичне речи, заиста бих. А она и даље седи у столици, смешка се и гледа ме равно у очи.  Почињем да мислим да су то у ствари очи демона... Можда привид, можда нису стварно ту... А онда кажем себи, реци јој нешто, као оног пута пре. И кажем јој - здраво.

- Здраво скоте.

- Где си била до сад? 

- Није важно, зар не?

- Није, сада си ту. Помислио сам да ниси стварна.

- Одувек нестварно изгледам. 

- Нарочито када ми шапућеш нешто...

- Хм. Желиш руски или француски?

- Руски. 

И онда приђе ближе, скида гумицу и њена плава немирна коса пада и пада... Седнем у фотељу, а се наслони до мене и прекрсти ноге. Гледам је и она гледа мене. Онда почне да шапуће, а ја престанем да венем. И све као игра тече, мада одувек сам имао неки нејасан осећај да је ово игра са великим улозима. Шапуће ми скроз на уво, могу готово осетити њен језик како се помера и извија стварајући те звуке красноте... И све ми је равно до Сунца, осећам како додирујем ветар и облак и испуњен сам срећом која се не може мерити обичним мерилима среће...

А онда схватам да сам окружен мраком и чујем доктора како каже - овај је сада стварно мртав.

Прочитај

Давно сам прошао кроз лоше пределе папкара

Небо је сиво и ја сам сам.
Желео сам постићи неку величину,
али у мени сувише тога дрема,
све оно што ти се учини да
вреба из ноћи
која је попут сваке друге,
пијана, лоша,
заиста мирна и красна
попут света кроз који шиба ветар...

И само лежим,
у гаћама,
млад, а стар,
препознајући у сенкама
оно што је требало знати
још давно...

Давно, док сам био
млад и само млад,
неискварен уживањима телесним
и вантелесним,
покварен попут Исуса,
благословен попут Сотоне,
леп као најружнији пас на свету...

Пролива се по мени
љубав
и срећа
и успех преваранта,
али ништа од тога не остаје
само проклизи кроз прсте
попут мало воде
коју не можеш сачувати
на длану или у косу...

Живим у роси,
а лето је ту,
неумољивим корацима
ми стаје на реп. 

Прочитај

О зидовима и шансама шансона

Све ово је ништа. У окрету карте можеш видети будућност, али све се своди на шансе... Шансе прорачунаш, погледаш, сагледаш, окренеш-обрнеш и кажеш - упркос свим шансама, идем! И залетиш се као никад у животу, пун елана, у бетонски зид. Паднеш, све боли. Нешто касније устанеш и као да си заборавио шта је било први пут - са пуно елана се залећеш у бетонски зид. Одбијаш се као пљувачка о храпави зид, повређен, опет. Суштина целе ствари је да треба имати муда и победити шансе. Ако уложиш довољно себе, једном ће те и те мале шансе пропустити и уместо зида ти ћеш пролетети кроз завесу и видети шта је са оне стране дуге и облака, на пример. Ја своје шансе тренутно искушавам. Ломе ме, одбио сам се о зид сувише много пута. Вечерас, чак ми ни карта није била пријатељ. Али крај је близу, што би рекли амерички просјаци пророци, нешто ће се десити - или ћу победити шансе или ће оне победити мене... А ако те победе шансе стварно ниси никакав човек и највеће си разочарење првенствено самом себи, а потом и свима осталима... Онда ти се, ако до тога дође, отварају неке нове шансе са којима се опет мораш борити. Оне могу бити лакше или теже, зависи на шта налетиш. Али све се своди на то да устанеш из кревета и подигнеш свој штит високо насупрот хиљада непријатељски настројених животних шанси... Или можда да га одбациш и зајуриш се као бесан међу њих, скоком са четири метра... Боже, све небеске птице ти неће рећи ово што ти ја говорим сад. 

Мани се коцкања са људима, разапели су твог сина, а ти си и даље ту, седиш нам над главама и покушаваш да нас помазиш по малим главицама да бисмо могли више/боље/брже ићи у сусрет шансама, пуни наде у спасење... Све те речи горе у свећи од 10 динара и само ти желим рећи - одувек си био сјајан Бог, иако те страшно забављају људи који ударају у зидове.

Прочитај

Шеди Буковски, како фамилија?

Седели смо Буковски и ја, јутрос, у рану зору. Целу ноћ су неки људи свирали гитаре, а неки људи су пили и певали и замишљали да није јебених трин'ест степени напољу. Погађате, ја сам био у овој другој групи. Онда сам се попео до стана моје драге пријатељице и сео за сто у кујни. Кујна к'о кујна, велики фрижидер, судопера, тераса... И сто, коцкаст, мали, у углу. Седнем за сто, седне и она. Седне и Буковски. 

- Окле ти Буковски? - питам зачуђено.

- Ти си мртав! - виче Коки - Ето, ја кажем да имамо духове, а нико ми не верује.

- Шта може брате дух Буковског да ти уради? Да се напије и да се саплетеш о њега? 

- А можда он није дух, него смо ми превише попили. 

- Можда. 

- И само да знаш, он је мени само океј писац. Ништа посебно. Је л' знаш ти да је Набоков ...

- Човек је, по мом мишљењу, сјајан. Свака реченица има неку поруку, може стајати сама, не треба јој пасус или страна или књига да има неки смисао. 

- Човек је 'нако. Могу прочитати све од њега и увек ћу рећи - океј брате, али ништа посебно. Као Видојковић, као ти, све исто, пишете исто брате.

- А човек пише отворено, искрено брате, не увија у целофан, јеботе! И Достојевски је тако радио - пио, пушио, коцкао, али је писао језиком из оног доба, разумеш? 

- Брате, све ја то поштујем, али Набоков у Лолити нигде не каже "јебем", а опет књигу листаш и кажеш - то је то. 

- Али брате то је друга ствар ...

Буковски се тад подиже са столице, онако тежак, пијан, што ли, и рече:

- Јебите се обоје малци. Појма немате о животу и јашем вам се с мајком, што би река Марчело, одох бити негде другде кућни дух, где се опходе према мени са више поштовања. А и ти, папак, мурш кући!

И тако сам кренуо кући. На триста метара од куће ме састави неки пљусак и успео сам покиснути. Претходних четрдесет километара ништа, али хајд, биће све у реду. 

Џејн, тебе је убило што си превише знала

дижем пиће за твоје кости

о којима овај кер још увек сања.

Прочитај

Матер псету

Сунчано јутро, птичице цвркућу, живот је сјајан и поред тога што желим запалити одређене пословне сараднике. Постоји ли Рај за људе који губе живце и косу због нечовека, козјих избљувака на које је осуђен јер је сиротиња и не може им рећи - јебите се? Седим тако за столом, а мирис дувана долази однекуд до мене... Погледам лево, нема никог. Погледам десно, и даље нема никог. Одједном, капну ми нешто на главу. Почешем се, погледам горе - медвед са црвеним очима и хидрауличким чекићем уместо леве шаке се раширио као тепих и покушава опстати непримећен на плафону. 

- Ајд', шта се стидиш, сиђи одозго. 

- Али, ја сам крволочни медвед инфициран смртоносним вирусом и имам хидраулички чекић уместо леве шаке, да ли стварно не осећаш страх?

- Дај болан, да сам се бој'о сваки пут кад се појавила тако нека аномалија на мом плафону, никад ништа не бих постигао у животу. 

- Аха. Ти си неки баш опичен.

- Ај седи, тек је други дан славе, свега има, да поједемо и попијемо. 

- Али ја не волим то печено, пржено, знаш, пазим на холестерол. 

- Ид' укурац, пазиш на холестерол, а пушиш, пичка ли  ти стринина!

- Па заражен сам смртоносним вирусом.

- Па шта ког курца пазиш на холестерол онда?!

- А брате хоћу да изгледам до јаја док сам жив. А и кад умрем, оно.

- Јебеш то, него имам неку крушку, из Крајине од ђеда, док је још био жив, једном умало поп од ње не изгину.

- Може.

- Ево је.

- Куд донесе једну чашицу, знаш да имам смртоносни вирус?

- Ма немам чистих, тек је јутро. А и што би рек'о мој стари - пиво после никог, вино после понеког, а ракију после сваког.

- Ај, уздравље.

- Живио. Него, требаће ми твоје услуге нешто касније, треба нека врата ојачати и тако то.

- А није то, то је само за украс, не ради мени баш тај хидраулички чекић. Мислим, ради, али као обични чекић.

- О Боже драги, још један грдан пословни сарадник. 

- Али могу ти помоћи да се осветиш тим што су те изнервирали, фактички, зато су ме и послали овде. 

- Аха. А шта ја теби дођем заузврат?

- Литру ракије и по киле чварака. И да потпишеш да ћеш служити војску, иако није обавезна.

- Договорено, дај шапу да се рукујемо!

И тако су људи, наредних неколико дана слушали о злочинима који су потресли земљу, нарочито јужни део земље, око Ниша. Пронађен је велики љубитељ животиња ишчукан чекићем и кључем тријес' два по главуџи, обешен о леву нову у розе хеланкама на тргу. То је оно главно било, сви остали злочини бејаху мали и неважни. Било је и пријава да је виђен медвед црвених очију са хидрауличким чекићем уместо леве шаке, али на то се нико није обазирао. 

Прочитај

Оли

- Верујеш ли у виле?
- Сувише сам курви познавао да бих веровао у виле.
- А да ли верујеш у праву љубав?
- Понекад. Када лежимо у мојој соби, загрљени и гледамо у ламперију замишљајући облике.
- Не можеш веровати у праву љубав понекад.
- Па не можеш ни ти веровати у заувек, јер то тешко данас пролази.
- Е баш могу.
- Па добро.
- А ја мислим да си ми једини вечерас привукао пажњу.
- Па то је оно што ја радим - привлачим пажњу.
- Озбиљно ти бре кажем. Хихи.
- И ја теби. Моја бивша ни сузе није пустила за мном, толико сам био добар.
- Па то је било давно, не бедачи се.
- Јест', има пе'шест дана.
- У бре, јеси неки свеж, хахаха... И ја сам скоро раскинула.
- Рифреш, што би рекли. Што си раскинула?
- Па био је много бре мутав... Ни приближно разговорљив као ти.
- Свако мушко постане мутаво након дужег времена у вези. То је еволуциони фазон за сачувати главу када жена полуди.
- А јеси кретен.
- Оли љубити?
- Оли.
Пар минута касније, кренули смо негде да будемо сами. Сео сам у кола и пет минута касније ме је декн'о, отпозади, неки голф. Цео се југо стрес'о и уследила је шорка. Ништа се није десило лудој жени на сувозачком седишту. Ни возачу ништа није било, само се свет срушио. 

Прочитај

Недостаје

Да ли ти је икада
недостајала нека мачка
чак и пре него што је отишла?

Мени моја ево
недостаје пуних неколико дана...

И не знам да ли ће се вратити.

Питам се да ли ће доћи,
а није још ни отишла.

И тако,
пијем помало,
патим,
надајући се да ће све то бити узалуд,
да ће све ићи у рок службе...

Службе сопственој срећи.

Прочитај

Седим, слажем, ...

Тужно је то кад ти од свега остане само једна слагалица. Слажеш, гледаш слику коју формира, двоје срећних људи и фора из филма у средини... "Можда је отишла што је нисам водио у биоскоп?", мислиш, а знаш да ниси у праву. И ма колико се трудио да те не дотиче, чачка те нешто у плућима, а то није астма... Ма да си највећи олош на свету, има нешто да те дирне када твоја жена оде... А ма шта други казали, ја и даље нисам највећи олош на свету. Ситна протува, зајебант и можда тешка наивчина, ето то сам ја. И куд сад? Негде рмбати, понеко вече запити, понеку наћи и задржати је дан или два, то је успех... 

А целог живота оне које хоћу одлазе, одлазе негде, а оне које нећу ме јуре, висе увек ту негде, иако сам им много пута рекао да наша лудила нису компатибилна, сувише су луде, глупе, блесаве, сувише су сувише за моје сувише... Ако се чиним као занимљив тип у старту, веруј ми - није истина... 

Осећај, по повратку у овај свет... Добар, прва два дана осећам као да сам се вратио кући... Међ коцкаре, дрогераше, пијанце, ситне преваранте, људе по опредељењу песимисте... И нисам ја ниједан од тих људи... Помало, можда... Али то је неки свет који разумем. Писаћу опет, макар то знам... Не можеш преживети ово без писања, то ти гарантујем... Није ти ово срећа, па да не мораш реч рећи о томе, не једе ти џигерицу свакога дана...

Ех, макар да сам знао да је задњи пут оног дана на кеју... Не бих само седео и гледао у реку... Не бих се шалио... Каква је то сјајна мала девојка била... Битанга неискварена... Неухрањена, а буцмаста... Цео свет у оку плавом које није плаво него је браон... Не знам... Жао ми што нисам био најбољи човек за њу.

И кажем јој - хајде да шетамо мог кера.

Она ми се насмеши и каже - хајде.

Али тог дана је падала тужна киша.

Прочитај

Искулирај, није све у било чему

- Није лако бити велики човек и добар јебач, како не капираш то? - рекао сам сипајући чашу вина. 

- Али ти заиста ниси велики човек, а опет си бедан јебач.

- Па, можда. Али заиста имам много других квалитета. 

- На пример?

- На пример, држим оног одвратног плишаног кера што си ми купила живог и здравог... Добро, можда није жив, али је читав и на мојој полици седи, покрај збирке старих сатова који... 

- Али ти треба да волиш тог псића, тако је диван! 

- Наравно. 

- И немој мислити да нисам приметила да у своје квалитете убрајаш то што чуваш поклон који сам ти дала.

- Али толеранција је квалитет, а ја сам толерантан! Видиш да смо већ четири месеца у вези, заиста сам толерантан!

Опет је уперила психо поглед у мене. Мора да је било право време за повлачење, али ја, као потомак будаласто јуначког народа, остао сам чврсто на својој позицији, то јест, фотељи. Моја чаша је била празна, али тренутно није било време за шетњу.

- Јанко.

- Да?

- Ти си тако нестваран човек. 

- Па, претпостављам. 

- Псујеш, не купаш се, време проводиш пијући пиво ко зна са ким, дуваш, не умеш да исказујеш умерено емоције, или премало или превише, облачиш се као Југ Богдан, не водиш ме у биоскоп, позориште, књижаре или ресторане, а поврх свега тога јебеш као какав мачор! Кратко, брзо и лоше, прескачеш предигру, мала ти је кита, не умеш да масираш и често си неартикулисано глуп!

- Разумем. Је л' знаш да верујем да сам прошлом животу заиста био мачор? 

- Кога боли курац?!

- Чек, што си бесна сад? Ако наставиш тако, додаћу те у моју збирку полуделих жена.

- Шта, написаћеш причу о мени? Хахаха...

- Наравно. Сви ће мислити да си полудела. 

- Али твоје приче нико не чита. И хоћеш ми рећи да су све оне приче о ликовима који беже од жена са ножевима и сличним афинитетима према насиљу у ствари пројекција твојих веза? Хахаха...

- Па наравно шишарко. Осећам неизмерно олакшање бежећи главом без обзира од хистерије, превеликих очекивања и одговорности...

- Хтео си рећи бичарко. Знам те.

- Па јесам, али држиш флашу у руци, а довољно сам и овако нагрђен, заиста ми није потребан још један ожиљак. 

- Будалетино једна.

- Океј. Иначе, је л' знаш да ако се довољно напијеш не осећаш ништа кад те неко удари флашом по глави. Причао ми другар један што се преселио у кафану.

- Јебига... Хоћеш да пробамо?

- Хоћу, 'ајд.

И тако, седели смо на поду и пили... Она није мислила да сам толико лош, а ни ја нисам мислио да је она толико лоша, пили смо вино и гледали у слику коју сам окачио недавно - неки механички коњ кога јаше неки полумеханички Наполеон и осваја свет... На крају вечери је полупала четири флаше о моју главу, али ја ништа нисам осећао након прве... Пробудио сам се у страху да сам умро, али то није била истина. Лежао сам покрај веш машине, у локви крви, и живот се чинио као страшно перспективна инвестиција. Скувао сам си кафу, први пут у животу.

Прочитај