Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

07. децембар 2014.

Како сам упознао револуцију

Ишао сам да гледам филм пре неко вече. Из '61. Добре су биле шездесете. Можда праве године за мене. Ту бих се снашао вероватно. Филм се приказивао у биоскопу који је некада био један од носећих, оно, место за премијере и те ствари. Јебига, сад је само руина нагрижена временом и влагом. Али заиста је било сјајно. 

Наводно, неки тип је купио све те Београдске биоскопе за неку малу лову током приватизатија. И бавио се неким малверзацијама па је онда отишао у затвор. А биоскопи су остали да труну. Недавно је ваљда изашао из мардеља, а група грађана, углавном студената, је извршила "окупацију" неколико биоскопа. У суштини, њима се смучило што ниједан биоскоп у двомилионском граду не ради, па су одлучили да отворе пар. Сад целе недеље пуштају филмове за џабака и то је баш океј. 

Кад смо дошли тамо, на улазу су нас дочекали, пази сад - низак лик у некој канда војној јаши, као Марчело, јебига, мали, ал' има идеје, онда је био циган са капуљачом и вероватно ширим вокабуларом од мог, заиста паметан, и старији чова са брадицом, 'нако, звучао је баш упућено у те правне ствари иако на око стварно изгледа као клошар. Питају да потпишемо петицију да се легализује окупација и да се врати биоскоп народу, да може некад неки филм да се погледа. Кажем - потписаћу, што да не. Потпишемо. Дају нам програм. Јеботе, гледаш им у очи и видиш да сва тројица носе идеју, оно као некад - братство и јединство, слога - само што је ово другачија идеја, наравно. Гледам их и не разумем, откуд им свима та једнако неизмерна енергија, изгледали су као да би бранили тај биоскоп животима, оно, не знам... Можда ми нису јасни били зато што сам ја давно одустао од револуције, одлучио сам не обарам систем, да му не терам контру већ да га једноставно заобиђем... То је неки мој начин, време ће показати да ли је погрешан или не...

Углавном, уђемо ми у биоскоп, а јебига, влага га изначињала, онај део где је некада била продавница и тоалети сада изгледа као, па, отприлике, део сета за хорор филм. Знаш оне филмове у напуштеним зградама које имају разна огледала и жмиркајућа светла. Гледам памфлете, чланке из новина, манифесте... Све виси по зидовима. Прочитао сам већину. Једну реченицу сам посебно запамтио:

"Идеје немају цену, и морају опет да буду опасне." 

Можда је то заиста права ствар. Заиста се дивим том духу, људима који имају идеје и жртвују се због њих... Они ће имати нешто вредно да причају клинцима... Ја, можда. Једино они који слепо прате систем никада неће имати ништа сем прича о мувању пички. А мување данас заиста није тешко уз пар елементарних (материјалних) ствари. Јебига. 



Уђемо у салу, а унутра она партизанска седишта, можеш да осетиш мирис оне масти за пушке и Лењина на зиду, можда. Лепше ми некако да замислим Лењина него одмах Тита. Пре сам мислио да је Тито баш био гад, ал' сад не знам шта да мислим. Позади је остало нешто што гарант мирише на мошус другова и другарица, што је опет сјајно. И знаш шта? У сали има можда око сто људи, а једно бар осамдесет има исти поглед као и она тројка са улаза. Имају идеју. Која је опасна. 

Био је ту и један наш познати редитељ и једна партизанка, 'нако, баш слатка, ал' страшно умишљена, постављала му је питања препуна њених мишљења... Онда је почео филм о клинцу који би да јебе и клинки која би да се јебе, ал' мора бити чедна за брак. И онда он кресне неку локал дрољу, а она полуди, мислим буквално. У тридесетима је баш било зајебано за сес. Ја не знам што ја кукам што се пола године сушим. Можда вероватно зато што сам очекивао да ће се за осамдесет и кусур година  нешто променити. 

И ето, то је био први пут у мом животу да видим револуцију на делу. У ствари, идеју коју дели група грађана. И јеботе, што је идеја боља, то су људи загриженији да је остваре. Па макар то била жеља да се поватавају у биоскопу (будимо реални, баш је мркли мрак, а и филмова имаш свуда данас). Читао сам неку књигу о продаји ових дана... Она каже да ако одбијеш једног купца, тај купац ће те коштати још 250 других купаца у току свог живота кроз анти-рекламу. Исто је и за идеје. Уколико желиш да спасеш свет, и гори ти тај плам у очима (ја га немам, не можеш то да фолираш), довољно је да запалиш само још троје људи... Тих троје ће током живота запалити још 750. Тих 750 ће запалити 187500 других особа током живота. Капираш. Уз мало труда, кроз двадесет-тридесет година бисмо могли живети у бољем свету. Имаш ли ти неки пламен?

Две ствари сам, дакле, сигуран да морам урадити:
1. Позвати неку мачку у биоскоп да се баш-баш поватамо.
2. Отворити ум ка прихватању добрих идеја.

А можда и отпочети револуцију. Шта ја знам. Син сам мог оца, а он је био нека врста револуционара. Једини проблем са револуционарима је што често мораш бити будала да би био прави револуционар. Оно као, сви спашавају своје дупе, гледају да њиховом дупету буде добро, а ти уздижеш ту идеју. Па онда најебеш. Тако то отприлике иде. Но, ипак - Живела Револуција! Макар то било да се снизи цена кромпира. Није ме брига. Сваки мали корак који учините да овај свет, ова држава, овај град постане бољи је велики корак напред. Тако бар ја то видим, данас. Уколико икада направим револуцију било које врсте, немојте, молим вас, носити мајице са мојим ликом. Ружан сам, а и брате, била би ме гарант срамота какви би ме све љаљани и квази интелектуалци, револуционари и слично, фурали са собом. Поздрав од срцију.
   

7 коментара:

  1. Никад да постанем начисто са тим да ли има смисла гинути за идеју и ко на крају испадне будала. Најгоре је кад револуција изда своје другове. Довољно пута сам био на погрешној страни да више не могу да носим никакав пламен. Можда једино пламен за свећу кад буде рестрикција :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ја некако обожавам узвишеност погибије за идеју, али онда схватим да је та особа која је дала живот за идеју изиграна, пропустила је можда један леп живот да би та идеја живела... А ту добру идеју искористи олош и онда испадне да си џабе гинуо. Немам ни ја плама, јебига, изгледа да смо људи који воле да буду на победничкој страни. Опаметили се. Могли смо на пиво крајем недеље, ако буде среће. :)

      Избриши
    2. Могли бисмо. О томе на неком приватном ћаскању. :D

      Избриши
  2. Ovo ti je dosadno. Volim samo kad pises o meni. Zato sam smislila da napravis neku posebnu kategoriju u kojoj ce biti samo price o meni, pa da se lakse snadjem kad dodjem ovde da nahranim svoju sujetu :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Браво, сад си риба. :D Нема више прича ни песама о теби, зато што си скот и очекујеш да ти један овако фин човек храни сујету, а да баш ништа не добија заузврат. Дакле, када будеш спремна да дариваш, бићеш спремна и да добијеш место у вечности и опусу овог, једног дана, сјајног писца. Поздрав, гмазу дебели. :D

      Избриши
  3. I stare su ok, samo mi ih lepo grupisi :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Па уколико бих то учинио испало би да имаш неки посебан третман, а с обзиром како се понашаш, нема шансе да се то деси. Мораш се потрудити, шта да ти кажем. :р

      Избриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren