Ушли смо и сели одмах код врата у наше фотеље. Она је избацила своје цигаре на сто и ја сам избацио своје јефтине крџе на сто. Конобар који је седео за столом код шанка махну нам руком и дигну руку са два прста што је значило - уобичајене две кафе? Подигао сам и ја два прста и климнуо главом. Разумео је. А онај средњи прст сјебан, не могу да га исправим још од пре пар година кад сам га декнуо секиром, па изгледа некако смешно кад дигнем два прста, као када зеки једно уво стално пада у неком цртаном.
Опет смо били на месту на ком смо провели добре године. Баш добре године. Причали нешто, сочно, као и увек. Она таблоидерка, ја магационер. Апсолутни бол у курцу. Поред нас апсолутна раскопана некада сјајна улица која је сада личила на канал по коме су лежерно шетали радници и постављали цеви, шине и остале зајебанције. Осећај је био следећи - унутра Италија, напољу Техеран. Замисли доживљај, седиш у удобној фотељи и гледаш кроз прозор шта се ради у разореном хаосу. Гледаш људе како скачу са тротоара у рупу, сређене цице како иду кроз бангаву шљаку подигнуте главе и клинце који се играју "а ми дјеца чуч" са булдожером који се нагло и без икаквог упозорења окреће и млати кашиком.
Јасно вам је, седео сам и само гледао кроз прозор. Помало буцмаста конобарица, онако, јебига, сељачки једра, је врцкала дупенцетом у неким финим хеланкама и било је само пар гостију, за неко чудо. Онда, за наш сто сео је мој буразер, легендица коју упознах пре пар година, и прича се наставила. Све нас је болео курац и били смо срећни, са том кафом од сто динара и чињеницом да смо се нашли ту, заједно. Сконтали смо да би ваљало се обогатимо. Не знам како. Онај фазон - обогати се или умри покушавајући. Помало гето. Сви смо били поприлично убеђени да ћемо умрети покушавајући, у суштини.
И тако, ово није прича са наглим обртима или неким сјајним догађајима, ово је прича о пар људи који су умели да живе, чак и овде, ма чак и у Техерану. И то каква прича. Стабилна, као и ми у том нашем кутку отпорном на свет.
0 коментара:
Постави коментар