Седео сам на клупи офарбаној у бело и посматрао реку, мутну и спору, као и обично. Устао сам и чукнуо типа који је спавао на клупи до моје и рекао му: "Џек, време је." Џек је устао полако и тромо, а и како другачије да устане човек од стотину кила? Стајао је испред мене, огроман човек и упитао: "И то је то? Тек тако?" Рекох му: "Да друже, то је то. Тек тако." Докови су били празни, неки хладан поветарац је јежио кожу и ледио крв у жилама, а Џек и ја смо стајали један наспрам другог чекајући чудо. Након два или три минута тишине и свеопште резигнације и спознаје да се чуда не дешавају тек тако, проговорио сам: "Не желим да те убијем, Џек." "Ни ја тебе, друже", рекао је. "Али је морам имати", наставио сам. "И ја. Или ти или ја, ортак. Овако више не може." Климнуо сам главом и отворио црни кофер на тој иронично белој клупи.
"Да ли је у реду да те убијем поред ове дивно беле клупе?", упитао сам. "Знаш шта, стани ти код беле клупе, мени није проблем, нисам емотивно везан за њу." "Њушко стара, убио би најбољег пријатеља!", узвикнуо сам. Насмејао се. Били смо чудна сорта, нисмо могли да се побијемо као сав нормалан свет или да њој, тако неодлучној, дамо да одлучи, него ето, као муле, терали смо ствар до краја. Дао сам му један пиштољ, колт стар стотињак година који сам наследио од деде, а ја сам узео идентичног колта ког сам набавио у музеју. Погледао ме је, понишанио и бам! Кликнуо је празан пиштољ. Сео је поред мене и придружио ми се у чишћењу. И даље на доковима није било никог, као да је хладан ветар смрти отерао способне људе који смрде на рибу и инвалиде у колицима који само зуре у воду, тако сиву, мутну и спору, мислећи колико им је живот срање. Пиштољи су се сијали на зубатом сунцу, погледао сам га и устали смо са те проклето беле клупе.
Стао сам код беле клупе, он се насмешио и избројао двадесет корака од мене, а онда се окренуо и понишанио. И ја сам исто учинио. Одједном, као ветар, појавила се она и дрекнула: "Шта то радите?! Престаните!" "Знаш да то не можемо учини драга", рекао је. Сложио сам се. Рекох: "Лепа, ми смо ти старомодни типови, волимо да решимо ствар на прави начин." "А прави начин је да се поубијате? Због мене?" "Да најдража", рекао је споро Џек. "Нисмо ми из овог времена душо", рекао сам и климнуо Џеку. Џек је поново подигао свој пиштољ, и ја сам. Црквени сат је одзвонио и зачули су се пуцњи, као на филму. Џек је пао, држећи се за стомак, а мени се мало крви сливало низ образ. Ништа ме није болело, дакле - био сам читав. Метак ме је само окрзнуо. У међувремену она је вриштала, а када су се смирили пуцњи, рекла је тихо: "Зар не могу да вас имам обојицу? Нешто као троугао љубави, знате оно", и једна суза јој је склизнула низ образ. Рекох: "Још није касно. Шта кажеш, Џек?" "У реду", рекао је. "Мораћемо да се договоримо за дане и нећу да јој купујемо исте поклоне, јеси чуо?!", подвикнуо је болно. Рекох: "Наравно, Џек." Пришао сам да га подигнем и зачуо се пуцањ. Помислих: "Џек, та пизда, побогу, није ме ваљда убио?!" Упитао сам: "Џек, не би ваљда убио најбољег другара?" Рекао је: "Не бих, џентлмени то не раде." Нисам му веровао. Издахнуо сам уз једно болно "ааах", у чудном загрљају са човеком кога сам највише волео на свету, а уједно и највише мрзео од свих. Двадесетак метара иза нас је стајала она са њим, неким трећим, носио је униформу, још један од тих курвара који је завршио у плавцима уместо у затвору или на гробљу.
Драга, то никако није могао бити троугао, ти си, изгледа, одувек преферирала многоугле. А имала си тај осмех, помислио би човек да умеш да волиш. Можда си и умела, само си волела превише.
Џек, одувек си био пувара, никакав материјал за просечног грађанина и најчешће скот, и зато сам те волео. Прави џентлмен си био, заиста. Не знам где си, али ниси са мном, ја сам се изгледа, заглавио негде између. Можда се видимо једног дана, можда будемо слушали Исуса из првих редова и заборавио на њу и на све ово. Можда се и сретнемо у котлу, то је већ паклена комбинација, знам. Како год било, живели Џек! Била је вредна тога.
"Увек", зачуо се однекуд глас. Насмешио сам се.
0 коментара:
Постави коментар