Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

05. фебруар 2012.

Зашто волим одређени криминал

Гледам сад Кума на тв-у, кад год га приказују увек гледам. Гледам и питам се зашто ја (и многи други) волим такве ствари. Није ствар у филму, ту је све епски, раскошно и херојски, са само једном страном медаље, ако ме разумеш. Ако изузмемо оно голицање које поставља питања као - какав је осећај убити некога, шта бих радио када бих имао брдо лове, како се осећа моћан човек који не мора ничег да се боји, итд..Дакле, ако изузмемо то голицање, остаје ми питање шта ту има добро, занимљиво па ме привлачи то. Мало сам размислио сад, успут и схватио сам шта је. 

Гледам ову италијанску мафију, они кажу "Коза ностра" и баве се својим мутним пословима, а неки ћакнути посматралац би рекао да је то само гомила шљама и био би у праву. Једина битна ствар у свему томе је поштовање. Чак и ти људи, тај "каријес" друштва, умеју да поштују једни друге, а ми не можемо. Волео бих да ме неко онако изистински поштује, онако не да ме се плаши или нешто, јер стварно нема ништа опако у вези мене осим погледа, а и он је помало буђав. Знаш, поштовање. Једноставно, да ти човек стегне руку и погледа те у очи и да знаш да те цени. Оставимо по страну то да ли сам ја заслужио тако нешто, али стварно бих волео то да доживим. 

Кад погледам мало даље, има тога још. Јеботе, па Црнобради је увео демократију на свом броду кад је цео свет био у ланцима монархије, 'леб му јебем! Јест да се то углавном сводило на гласања типа - "'Оћемо да звекнемо заробљеника? 'Оћемо!, 'Оћемо да нападнемо шпанске галије? 'Оћемо!, 'Оћемо на Тајланд, имају добре женске? 'Оћемо!", али опет, кад помислиш да је један кримос увео тако нешто, помало се изненадиш. Јест да су у то време гусари били идеали баш зато што су били слободни и то, ал' опет, уз демократију иде бре антички чича са брадом, а не битанга са дрвеном ногом. 


Да не спомињем Јакузе и част, оданост, поштовање и посвећеност коју они имају. Немојте ме погрешно разумети, не величам ја криминалце, али опет, чињеница је да они поседују те квалитете.


Или оно што је некад било - један на један, побијете се, па како буде. Није битно да ли су ту пиштољи били ил' сабље, ножеви и песнице, битан је тај осећај части, јер нас четворица сигурно можемо убити лава, питање је да ли ти можеш сам? Јебеш ферку на коју ме позове тип са бејзболком у руци и три ортака свуда око мене. И реч кад је вредела милион пута више него данас. Нема ничег више вредног, дрма нас рецесија, вратили смо се тамо где смо и почели. Као да смо из пећине изашли, закон јачег никад јачи, а мајмуни на свакој грани. И сад, јесте некад било гадно, ништа мање него сада, али било је тих пар ситница због којих је човек могао да се осећа добро, а није морао да бежи од стварности и то је била права ствар. 


Јер, замисли да идеш улицом пре неких двеста година, закачиш случајно лика и након пар метара видиш да ти нема новчаника. Окренеш се и питаш га за то, и пре него што кренете да се расправљате он ти даје реч да није украо новчаник.  Е сад, пошто си ти из овог лудог времена, нормално, не верујеш му и крећете да се расправљате и на крају он, увређен, вади мач. Потежеш и ти свој мач, и борите се и иако он има пиштољ за појасом, ни не помишља да га потегне. Смртно те убада, ти падаш, а он прилази, клекне поред тебе, стегне ти руку и похвали те, а онда устане, узме мач и прекрати ти муке. Јесте луд пример, ал' кад би таквих било више можда би све било боље. Јебем му матер, морам да се решим овог романтичарског погледа на свет, као да сам заглављен у прошлости и свет посматрам кроз неку шарену призму, а то не ваља, Никако.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren