Седео сам за столом од трешњиног дрвета, место је било мемљиво и сиво, са старцима са дугим брадама који су пили вино и играли карте, чини се већ деценијама на том истом месту. Нисам очекивао много, само понеко пиће и можда пар минута занимљивог разговора са неким од тих лудих или пијаних стараца, најбоље оба. Дуга је била ноћ, стараца све мање, а будала све више. Неки клинци од можда седамнаест-осамнаест година су улетели у кафаницу и сели за сто у ћошку. Смрдели су на невољу, не волим те усијане главе, јер они одрастају у старце попут ових, и пију вино и играју карте и деца их мрзе, а они се труде да што пре потроше тај највећи део живота када си стар и болестан, када те нико не воли и сви само чекају да одеш. Одмах сам ставио новчаник у ципелу, никад се не зна са таквим барабама. Након пар минута, један је устао и кренуо да ломи столове и столице, док су други полагано пришли извадили ножеве и затражили новац од свих нас. Еееј, какав мозак мораш бити да пљачкаш кафаницу пуну стараца и пробисвета?
Када је један дошао до мене, рекох му: "Немам, пијем на вересију", а он је попиздео, размахао се ножем и кренуо да ме препипава. На крају, када није нашао ништа, ставио ми је нож испод левог ока и кренуо полако да вуче на доле. Болело је, а крви много није било. У међувремену су улетели плавци, исто гадна сорта. Ухватио сам нож голом руком, а другом га чврсто стегао, да не побегне. Имао сам неке планове за њега. Плавац је видео нож, али није знао да га чврсто држим и пуцао је. Погодио га је. Погледао сам доле, погодио је и мене, у руку, одмах изнад шаке. Крв је пљуштала и само сам пао доле. Хеј, дошао сам по мало инспирације, да се ишчупам из овог сивила, а шта добијам? Ожиљак дужином целог лица и дрвени под натопљен крвљу. Била би ово паклена прича, писаћу је из пакла, осим ако ме Перо не убаци на листу гостију у престижном хотелу и тако опет направи поделу међу нама, дрипцима и уметницима, лудим и паметним, великим и сасвим обичним. Танка нас дели линија, али постоји и то је важно, постоји све што желиш, али опет, не можеш све да имаш, неко мора и из пакла приче писати.
Када је један дошао до мене, рекох му: "Немам, пијем на вересију", а он је попиздео, размахао се ножем и кренуо да ме препипава. На крају, када није нашао ништа, ставио ми је нож испод левог ока и кренуо полако да вуче на доле. Болело је, а крви много није било. У међувремену су улетели плавци, исто гадна сорта. Ухватио сам нож голом руком, а другом га чврсто стегао, да не побегне. Имао сам неке планове за њега. Плавац је видео нож, али није знао да га чврсто држим и пуцао је. Погодио га је. Погледао сам доле, погодио је и мене, у руку, одмах изнад шаке. Крв је пљуштала и само сам пао доле. Хеј, дошао сам по мало инспирације, да се ишчупам из овог сивила, а шта добијам? Ожиљак дужином целог лица и дрвени под натопљен крвљу. Била би ово паклена прича, писаћу је из пакла, осим ако ме Перо не убаци на листу гостију у престижном хотелу и тако опет направи поделу међу нама, дрипцима и уметницима, лудим и паметним, великим и сасвим обичним. Танка нас дели линија, али постоји и то је важно, постоји све што желиш, али опет, не можеш све да имаш, неко мора и из пакла приче писати.
0 коментара:
Постави коментар