Нешто ми се десило пре неколико дана...Само сам потонуо. Нисам ни срећан ни тужан, само седим и ципкам ногом по читав дан. Ујутру, или боље рећи у подне, када се пробудим прво погледам на сат и изнервирам се што сам се пробудио тако "рано". На кабловској стотину и нешто канала, до сада сам укупно пронашао три сата занимљивог програма, квалитетан ни не тражим, јер га нема. То су само три сата, како преживети остатак дана или још горе, ноћи? То је питање које ме једино заокупља ових дана.
Једноставно, полако се гасим. Престао сам да се трудим да поправим то, сви моји пријатељи и протуве и остали су заузети својим малим животима и немају времена, а ја не знам како да убијем време, имам га превише. И планирам, размишљам, покушавам да читам, да причам, да пишем, да чистим снег или учим, покушавам брдо ствари и све то се на крају сведе на мене за великим овалним столом, седим са стране и цупкам ногом гледајући у празно. Зевам често, слушам казаљке како се лагано померају, гледам на сат сувише често да не бих пропустио та три сата занимљивог програма који спашавају дан, ако се такви дани уопште могу назвати спашеним.
Кева каже да сам такав зато што нисам навикао да седим код куће. Ја кажем да сам такав, јер је све сувише добро, па је логично да се осећам лоше. Једноставно, лоше је кад је добро, а добро је кад је лоше, тако сам навикао, тако смо, нажалост, већином навикли. Кад се осећам гадно онда сам океј, могу да преживим и са пар сати сна, без ручка, никад нисам уморан да напишем нешто поприлично добро, и што је мени горе, то је прича боља, јер јебига и даље стоји оно - неко има врећу за ударање, а ја пишем блог...А уствари сам тип за врећу.
Занимљива ствар ово писање, понекад тако интезивно, а опет понекад тако глупо и јалово и увек, баш увек сазнам нешто ново о себи, најчешће из глупог и јаловог. Одлучио сам јуче да прекратим време играјући неку игру...Покушао сам са најбољом кинеском стратегијом икада, али није то било то, о'ладио сам се, изгубио жестину. Онда сам се сетио...Хеј, има ли бољег камбека од покоравања целог света? И тако, сутра крећем Наполеоновим стопама, хеј, можда то буде пун погодак и можда више никад ништа не напишем, него ми изађу бубуљице и пустим косу, можда постанем нолајфер гори него икад и можда дам све и динар за неку нову игру, али...Увек ћу остати освајач, много зајебан, само прекасно рођен. Мислим, нема више ништа занимљиво ни стратешки у ратовању, све је откривено, сателити и авиони, пар бомби и све што ти остане је герила, а од гериле нема 'леба на кратке рокове. А опет, џабе што је некад била битна стратегија да би се добио рат, ја бих вероватно и тада био ситна уштва, вероватно бих седео у некој кућици на селу и писао обичне приче мислећи да су најбоље икада.
И синоћ ми је звекнуо нет, проклетиња, ако се овако настави, до првог марта ћу ја да звекнем. 'Ајд, одох да се преврћем мало, сувише сам се пробудио рано, јер нисам уопште уморан, само мало сломљен.
И синоћ ми је звекнуо нет, проклетиња, ако се овако настави, до првог марта ћу ја да звекнем. 'Ајд, одох да се преврћем мало, сувише сам се пробудио рано, јер нисам уопште уморан, само мало сломљен.
0 коментара:
Постави коментар