Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

07. фебруар 2012.

Један срећан крај

Било је лето и било је лепо тих дана у Италији, возио сам камион, Мерцедес-Бенз и имао сам пешкир око врата и мањак килограма. Седео сам за тим воланом и размишљао о плетеној лежаљци између две палме и једној плавој бејб коже беле као снег. Сањао сам тај један сан много пута, и почео је већ да ме мучи овај живот, иако је, да се разумемо, Мерцедес-Бенз имао својих чари, та моћ која те опије када седнеш за волан, то је била права ствар, али човек се некад и од правих ствари умори и пожели нешто једноставно боље. Сањао сам да се љуљушкам у тој лежаљци, море плаво пени, а моја бејб ми доноси пиће и цигаре, мало седне код мене, насмеје се лепо док се увија око мене и то је то. Вероватно исти сан сањају милиони других, налик мени, али јебига, једноставно, шта човек више да пожели од лежаљке, пића и парчета лепог меса које уме да воли? 

Возио сам последњу туру, кроз Италију, пребројавао паре по хиљаду пута и планирао пут ка палмама и коктелима. Уске уличице су правиле проблем, те сам то вече док сам ишао ка паркингу замало ударио једну младу трудницу. Била је све оно што ја нисам, вређала ме је учтиво и полако, без псовки, и то је било чудно. Понудио сам јој да је превезем до болнице или нешто, одбила је. Нисам био тип кога је било брига, али некако осећао сам да то не би било то, те палме и све, када не бих учинио нешто за њу. Паркирао сам се одмах ту, са стране, и потрчао за њом. Рекао сам јој да се осећам лоше, да није крив Мерцедес и да бих волео да учиним нешто за њу. Посматрала ме је трен или два и онда упитала: "Било шта?" Рекао сам: "Било шта", јер само сам хтео моје палме и лежаљку, да продам Мерцедес-Бенз и да ми буде лепо, тамо негде, заувек. Рекла је: "Хоћу у Париз." "И бићеш тамо сутра", одлучио сам одмах, било ми је свеједно у ком граду ћу сести на авион.

Сели смоу камион, имала је много ствари и ја сам их све спаковао доле, поклонио се и рекао: "Извол'те мадам!" Није одговорила и био је то добар знак. Волео сам да причам, да избацујем тај хаос из себе, а она је помало ћутала, помало причала, била лепа и чинила се океј. Возио сам споро и пажљиво, за разлику од иначе. Мука је то, кад имаш два живота на грбачи, а опет, испричали смо се тако добро, пар незнанаца, спојених случајно, неко би рекао судбином, али не ја, ја сам само мршави камионџија са именом суперхероја и не верујем у судбину и сличне бољке. Био сам искрен и рекао јој да пишем песме, онда је она нашла свеску исписану њима и почела да чита. Причали смо касније још много и много ствари ми је рекла о њој, мало лудих, мало чудних...Рекла је да јој је вереник у Паризу, да треба да се уда, а имала је тек двадесет година, студенткиња, откачена од овог света.. Када је излазила, рекла је: "Хвала.." И шта човек да каже на тако нешто? Уместо "нема на чему" уследило је: "Дај ми адресу, ја сам старомодан тип. Писаћу ти некад." Откинула је једну кинеску етикету са кофера, на њој записала адресу и бацила је у мом правцу. Замало да је ухватим. Пала је на бетон и када сам кренуо да је подигнем ветар је почео да је носи, високо високо...Гледао сам у небо, помало разочаран, и само изустио: "Нема везе." Пар минута касније, док сам се опраштао од Мерцедеса, угледао сам парче папира у нечијој руци. Била је то она. Каже видела је да нисам ухватио папир, никад нисам био добар у томе, и зато је одлучила да напише поново и донесе ми. Загрлио сам је и полако кренуо ка луци. Нисам могао све да спискам на авион. 

Две недеље касније, лежао сам у лежаљци између две палме испијајући коктел и милујући једну латино лепотицу, само...Није била ни бела ни плава, а ја волим плаве, иако су роспије, то стоји, то увек стоји. Писао сам јој и она је одговарала, понекад бих убацио и понеку песму унутра и она би одговорила - не пишеш више добро као некад, и мени је било драго то да чујем, можда то значи да сам се променио, да сам сада само обичан лелемуд који снева неке друге снове, друге крајеве света и исту даму... Писала ми је дуго, њен клинац је био капитен фудбалског тима, имала је још троје малих, и волела је једноставне ствари, источњачку културу и људе, а ја сам и даље испијао пиво на другом крају света и иако се никад више нисмо видели осим тог једног пута, било нам је добро, добри животи уткани у светско платно. Можда, можда је ипак била судбина, можда ја не бих био ја да сам поступио другачије и можда она не би била она да се није вратила са адресом у рукама. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren