Људи воле да читају о порцуланским срцима и малим керовима, о непобедивим љубавима и срећним крајевима које онај горе као да дели из украдене вреће. И након читања такве књиге сви имају онај бљутави укус среће у устима, а онда настаје пичвајз. Затворе књигу, подигну главу и виде да немају тако нешто, да вероватно никад неће имати и знају да никад неће имати муда да продају све што имају да би отишли преко пола света да виде неку рибу или лика, знају да они никад неће бити тако добри, храбри, срећни, блабла...Разумем ја да постоји нешто што се зове лични укус и свако има право на то, рецимо.
Хтео сам само да покушам да кажем нешто. Ја пишем неке луде ствари. Приче углавном пишем без устезања, такав сам и иначе. Неки ми говоре да сам "културни Бук", а ја им онда причам причу како је Буковски зарађивао од тих прича, да је и сам рекао да не воли да потенцира то, да то није суштина и тако даље. Како год било, ја напишем нешто и онда то сутрадан прочитам. Пошто углавном заборављам брда ствари, најчешће се не сећам шта сам писао. Прочитам, и ако ми се допадне, знам да ту нешто не штима. Текстови ми се допадају тек када их прочитам после месец и више дана, онда буде ту нека варница, нешто, ако је и буде уопште. Но, поента није у томе да ли се мени допадају моји текстови, одлутао сам сувише.
Напишем нешто, рецимо да личи на реално, а пошто личи на реално најчешће буде гадно. И онда дођеш ти, дођу сви и прочитају тај текст. Текст, прича, шта год, само по себи не мора да буде прејака и врхунска, довољно је да буде реална и гадна на неком природном нивоу. И кад завршиш читање и угасиш свој компјутер, погледаш око себе и видиш да си хиљаду пута бољи од тих клошара, да имаш породицу, кров над главом, посао и још милион других ствари. И буде ти драго у неку руку, можда те чак и орасположи. Оно, увек може горе.
Има та једна ствар што ме мало мучи. Конкурси пролазе, а ја сам освојио само једно парцијално штампање и једну објављену причу до сада. Ако не рачунамо остале ствари са стране, готово да нисам ништа постигао. Одем и прочитам победничку причу било ког конкурса, прве три или првих пет и можда једна у десет буде занимљива. Остале су тај зли клише, романса, љубав, порцуланска срца и мали керови, скоцкане реченице савршено, а емоције ни за лек, прочиташ и осетиш се као говно, само то и ништа више. Прво сам мислио да сам љубоморан, откуд знам, док сам читао те приче и тако то, али прошло је неко време и прочитао сам их опет и то није то. Имају две или три приче које су ме одушевиле и реално заслужују те награде, али остали не. Једноставно, те људе бих истерао на улицу или одвео на бувљак, у парк, и оставио их тамо, да се мало нагутају стварности, да виде како та љубав о којој пишу функционише. Толико.
Гадно је то када си припадник књижевног андерграунда који не постоји.
0 коментара:
Постави коментар