Било је пролеће. Сунце на све стране, онако убилачки зури у мене. Шетао сам по парку, зеленом, фино покошена трава и те ствари...Дан се чинио добар, бољи него други, фурао сам изгужвану кошуљу и давно испеглане панталоне, био сам у елементу и није важно што се даме нису окретале, ја сам се сасвим лако и радо окретао, понекад и за читавих триста и нешто степени. Ишао сам полако, јесте сунце сметало, јер ја не волим затамљене цвикере, нос ми је сувише сјебан да бих их држао тек тако, као какав шмекер, опак тип. Ишао сам даље и даље, без циља, јер циљ је био остварен, осећао сам се боље него јуче и то ми је било сасвим довољно.
Онда сам сео на клупу у парку, посматрао неке птице како се обрушавају на земљу и потом са лакоћом поново узлећу и коначно, угледао њу. Био би то врхунац тог дана да поред ње није био тај шмекер, два метра и сто кила мишића, сав скоцкан, са осмехом пичкице. И мрзео сам такве типове, тог бих лично тукао лопатом док не би заплакао, јер увек ми је остајало то питање - шта он види у њој? Једину ствар коју такав олош може видети, лагано парче меса. И мрзео сам такве типове и мрзео сам и њу и њој сличне, јер једно су уличне даме, њих поштујем и тај живот је луда ствар, а сасвим друго те сласне глупаче које човек случајно заволи и мрзи заувек. Нисам могао то да гледам, јер та пичкица са гитаром је не заслужује, џабе му метри и килограми, кад је пичкица и заувек ће то и остати. Волео бих да чујем некад тај звук, када лопата удара у доњи део леђа таквог билмеза, то очекивано - крц. Можда га она и заслужује, такви скотови увек најбоље прођу, и ништа за скотове попут мене не остане. Ако и остане нешто, то су само фрагменти, делићи некад јединствене сјајне слике, а ја је такву нећу, никад ми нису добро ишле слагалице.
Тргнуо сам се и погледао горе, био је сутон и био сам скоро сам. Седео сам на тој клупи, згрчених песница на коленима, сунце је одавно отишло, не смета ми више, а и она је отишла, вероватно са њим, на колаче или пиће, можда и нешто више. И мрзео сам је и даље и мрзео сам и себе, јер ма какав тај скот био, мислим да не бих могао да га ударим лопатом, лагано.
Мислим да постоји разлог зашто ме је Бог ставио у ово тело од шездесет кила и метар и нешто, јер да ме је ставио у два метра и сто кила, пребио бих све ниткове одавде па до Лондона, кунем се. Ишутирао бих та дупета до стратосфере, све те пичкице које нису ништа више од обичних фолираната и добрих познавалаца тинејџ филозофије. Устао сам са клупе и лагано одшетао у мрак. Ипак, шта сам друго могао? Да плачем? Не. А нисам имао лопату код себе.
0 коментара:
Постави коментар