Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

04. децембар 2011.

Штета

Гробови...Њих стотине, хиљаде...И сви јуришају једни на друге, живи мртваци, дрогирани, пијани, храбри...И песници и лопови и педери у један кош, сви заједно као браћа, слушају вођу чопора који са позорнице виче: "ЈУРИШ!"

И ми јуришамо, залећемо се као слон у зид и ударамо, ударамо...Или ћемо изгинути или ћемо проћи главом кроз зид. И никог није брига, жив или мртав - исто ти је све, мислиш ако погинеш, учинио си нешто добро, нешто свето за будућност, а ако преживиш, опет добро, жив си, ниси пљунуо себи у лице, бранио си земљу коју волиш, а не знаш ни каква је та земља, не знаш њен укус, њен мирис...Не знаш ништа, а опет си спреман да погинеш, јер живот је најјефтинија ствар коју имаш да даш свету.

"У ИМЕ БОГОВА!" Сви смо потрчали, сви ми и још двадесетак хиљада робова, право на њихова копља, стреле и слонове. И лете прсти, уши, очи на све стране, крви до колена, и једни и други у име богова се залећу изнова и изнова...Нешто ме је саплело и пао сам у блато, ударио главом јако о земљу, брзо устао и залетео се међ' непријатеље. СЕЦИ, СЕЦИ! КИДАЈ ЗУБИМА АКО ТРЕБА! Тај огромни слон је пао испред мене, само сам застао на трен и онда је нека секира пролетела поред мене забивши се у једног тамнопутог гада. Један витез са крстом на грудима је пао поред мене и док сам гледао у њега, неки арапин ме је засекао по руци. Убио сам га.

Нешто је експлодирало недалеко од мене. Залегао сам на једног њиховог, погледао га, вриснуо и  удавио га. Мученик није сконтао ни шта се дешава. Придигао сам се и угледао неке топове како туку по нама. Било нас је само пар хиљада сада, и сви су  пуцали из неких мускети и неки суманути поп је трчао пољем и викао: "УБИЈ! ЗАКОЉИ!" Узео сам једну од тих мускети и покушао да пуцам. Био је добар осећај борити се на даљину. Могао бих тако читаву вечност.

Онда, наједном, из чиста мира, запљушташе неки рафали, и сви наставише борбу, као да се ништа није десило. Швабе су трчале на све стране, намештали су митраљезе и звали тенкове, а нас је било само пар стотина и борили смо се са рђавим карабинима. Није ми се то допадало. Никако. Полако је падао мрак, а ја сам по први пут у животу осетио страх од мрака.

Отворио сам очи, било је јутро, и било је мирно. Погледао сам око себе, ту смо били само ми, нас двадесетак, већина крвава, израњавана, некоме је фалило по нешто, да л' око, нокат ил' кило меса није ни важно, били смо ту и било је мирно. Почела је нека киша, и сви су постали нервозни, киша је гасила цигаре, киша је испирала ране и крв је поново кретала, киша је упропастила све. Било је ту једно дрво у близини, једна крушка и сви смо се скупили под њом као прасићи под мајком. А шта се ради са прасићима?

Неки авион је брзо прелетео изнад нас, испуштајући нешто испрва ситно, онда мало веће и још веће...То метално чудо је пало по сред крушке, сломило је и ништа се није десило. Погледали смо се и онда се нешто десило, постали смо прашина на ветру и одлетели километрима далеко. Поносни, заборављајући да на тој земљи сада живи неко други, а сутра ће ту бити неко трећи, пети...Ратујемо због линија на карти и баш нам је лепо. Ето, штета што нас више нема. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren