Гледам сад нешто и јебем му матер тачно стоји она стара - не можеш свима угодити. Тачно видиш како једни одустају од тебе, други долазе, онда и ти други одлазе и нема више никог. И кажу баш си пропао, коса, брада, пиво, дуван...а опет, тако сам чист. "Ти си као нешто сада, дижеш нос, курчиш се брате." Јесте брате, тако је. Нос је велики, сам по себи, видиш? Да је подигнут, не би видео сунце, а ено га, тамо на хоризонту.
И помало сам уморан више, волим да пишем и све то, ал' ми иду на курац они што кажу да форсирам, да се фолирам кад се нервирам што не иде...А пишем да би опстао, јер шта да човек ради у дугим ноћима? Да прича са другим људима? Не, не, брате, не. Не иде то тако, људи прескачу преко људи, газе једни другима на прсте и стомаке, крцкају лобање и само кажу ахам. Кажу довиђења и ако се заувек растају, кажу волим те иако им се стомаци преврћу, па чак и када венеш само дођу и траже сто кинти на зајам...Само дам и склупчам се свој ћошак, чекајући сутра, да дођу опет, да узму џигерицу.
"Чек, шта, опет пишеш оне огавне приче?" Јесте мачко, јуче си рекла да су до јаја, који ти је сада? Лепо је кад се зајебавам, ал' то радим по цео дан, разуми ме, волим некад и да се сукобим са реалношћу. Смуцам се свуда, не знам ни где ни са ким, велики лузер, кажу, други - фин момак, кажу. Лажу! И једни и други, јер ниједни не остају ту, само се извуку, као да сам Титаник, сви нестану и остајемо само санта леда и ја, она се наводно топи, а ја наводно тонем. Знаш оно, кажем да пишем и сви су као - спект!, окренем се и чујем хаха. До јаја је бити будала овде, у овом граду, у овом свету.
И знам да нисам човек за пример, нисам сигуран ни да л' сам човек, оно, пољуљане вредности фурам, хоћу да ми буде смерна цура, да не цуга, не гледа другога, хоћу да ортак буде ту и онда када не могу да дишем, када се ваљам у блату, али не да би се ругао, него да би ми руку пружио, па макар се са мном удавио, хоћу да имам то нешто мало, уствари превише. И поштујем и ваше и наше, све, али да ли ће ме једном гледати истим очима као пре? Када кажем да сам Крајишник, неко одмах добаци неки виц, чек, шта, хахаха? Рођен сам у Босни због рата и одувек сам се питао о чему то прича ћале, јебига, клинац не капира ствари, а онда је ћале постао стари, видео сам и схватио неке ствари. И нек мрзе, ко им јебе матер.
Само дођем, кажем - јесте, пишем неке луде приче, да, Крајишник сам, и сањар, јебига, сањам да ће ми једног дана бити до јаја, да ћу имати добру жену и пар прејаких ортака, добру шљаку и руског плавог мачка.
И нема излаза тад, потонем у њиховим очима, и кажу сви - он је луууд. Можда и јесам, јебига, ал' тако ствари стоје, лепше ми је то дно, него да се копрцам међу вама. Немам довољно пара, ал' не претим и не пљујем као ти. Идем сад да спавам, да јурим тај бољи свет.
Понекад замишљам свој покоп, говор и много људи...И праштам им свима што су дошли, вероватно су мислили да тако треба.
Било је јутро и тај велики глобус је зурио у мене и ја сам зурио у њега. Гледали смо се свет и ја, и он није марио, а мени је било нелагодно, гарантујем, као никад у животу. Након пар тренутака, само сам устао из кревета и стао на сред те прастаре собе. Видео сам звезде и схватио да треба да се вратим у кревет и да наставим да читам маторог покварењака.
И читао сам маторог покварењака, и опет су ми се враћале мисли о киши, самоћи и људима. Само сам изашао напоље, ходао сунчаним булеварима, руке у џеповима, поглед лута по плочнику, не гледам их у очи, јер они само протичу. Као три акорда, укус зреле кајсије или живот, само прођу. Корак по корак, доле црни бетон, горе црвено небо, подигнем поглед и ударим у знак. Стоп, лепо пише и док лаје нека пудлица коју држи седа старица, полако устајем. Наставим даље, идем до маркета, није супер, очај је, скуп и гадан и бркате бабе ме терају у курац када донесем крем банану, жваке и два пива на касу.
Ушао сам у маркет, обишао круг или два и стао у ред. Бакута је радила помало, поздрављајући дебеле жене и бацајући хејт на старе фрајле, студенте, клошаре и остале. Дошао сам и ја на ред са својим жвакама, пивом и крем бананама домаће производње. Погледала ме попреко, насмејах се и рекох ћао. Онда, одједном, неки тип улети у радњи, можда мало старији од мене, носио је пиштољ и викао ОВО ЈЕ ПЉАЧКА! БАБА, ДАЈ ПАРЕ! ОВО ЈЕ ПЉАЧКА! И махао је тим пиштољем унаоколо, као каубој, а брката баба је само седела и говорила: "не дам. Имам плату осамнаест 'иљада, још ти да ми мазнеш пазар. Не дам. не дам. не." Онда се запуцало.
*
Чудни људи живе овде. Помало ћелави, помало кратки. Понекад мршави, често дебели. Солидне стамене жене су присутне, такође. Питам се какво је ово место, помало личи на мој крај, неко предграђе. Продужим даље и видим бесконачни ред, а негде тамо скроз далеко се види један огроман сто и за њим један огроман чова који гледа неке књиге. Куцнем по рамену неког чову, извини, за шта је овај ред? Каже, за визу. Одеш преко и имаш одма' бољи смештај, гсп повластицу, здравствено осигурање и нис-ове ваучере за читав живот. Реко', па нису ни они луди, ви'ш кол'ко их се тиска у тим редовима, и станем и ја. Прошло је пар сати, ред се солидно померио и био сам помало узбуђен. Таман када сам дошао на ред, тај огромни чова је само устао и рекао - доста је било за данас, наставићемо сутра. Нешто је кликнуло у мојој глави, био сам љут, а опет сам ћутећи дочекао сутра. Велики брадати чова је сео на столицу и изазвао мањи земљотрес. Упита ме за име и поче да листа књигу.
"Да, да, Мито, да..."
"Има ли шта?", упитах са нестрпљењем.
Каже: "Има.", лизну прст и показа на нека мала споредна врата изнад којих је писало: Жалбе можете поднети тридесет дана од момента када ступите у вечне ватре пакла. Пријатан боравак, управа.
Упитах: "Како бре?! А тако сам добар момак. Испречио сам се између метка и оне госпође, побогу!"
"Јесте", отпоче брадоња, "али имамо мали проблем. Госпођа је погинула."
"Па кад је извукла магнума, маму је јебем луду, попушкарала се са оном лопурдом, а била би мртва да је нисам тад спасио!"
"Технички, не могу ништа да ти признам, јер је госпођа умрла минут и по након твог херојског дела. Ево ти беџ."
"Ма нећу беџ! 'Оћу бре визу!"
"Пази овако мали: Први си пут овде па те толеришем. А и чиниш се као фин момак. Но..."
"Па? Што ме не пустиш онда? Само удариш тај проклети печат и готово."
"Синак, чак и да ти урачунам то што си попио метак због бркате бакуте...Ниси ми јасан уопште, мајке ми, чу због бабе се бацио...ајд да је нека млађа, па и некако...Него, чак и да ти урачунам то, ниси вратио филмове Пери, а добро знаш о каквим ти филмовима говорим, зар не?"
"Би ја, ал' нисам стигао", рекох и лицемерно се накезих.
"Не прекидај ме. Ниси вратио филмове - минус, варио си, то ти рачунам као плус, заљубио си се, плус, преварио је са бугарком сумњивог морала то ти је дупли минус, имао си пет из историје плус, усисавао си кућу као клинац, минус...хммњм...Да, добро сам срачунао, извол'те колега, на ова врата, па право низ степенице док не вам се џигерица не смрежура, онда се јавите надлежном и он ће вас сместити. Пријатан боравак. Следећи!"
"Кол'ко си ти неозбиљан, јеботе."
"Синко, не можеш другачије са багром, само зајебанција. Па пук'о би' кад би' слушао жалбе вас мученика по читав дан. Иначе, онај тикет што си прошао у шестом основне..."
"То си био ти?"
"Да", рече и климну главом шеретски.
"Значи, ти си ми се усро у живот? Сад ћу да ти јебем кеву!"
Пробудио сам се у металној соби, све оборене ивице, као да је Воркапа правио. Ушле су три екстра ледр даме и забава је почела. Испочетка је било лепо, а онда су наставиле, и наставиле, и наставиле...Џабе сам се ја драо: "осетљив је, осетљив, јаооо, ОСЕТЉИВО ЈЕ, ОСТАВИ, МР'Ш!" Биће ово тешка вечност, осећам.
Пратио сам је на станицу, одлазила је тог дана, а дан је био тмуран, ружан, тако лош за растанке. И вукла је сто кофера, можда не сто, али сигурно два и кажем јој дај ми руку, хтео сам да је држим за руку још тај један, последњи пут. Она ме је само погледала, једна мала жила куцавица јој је искочила на челу и викала је: КОЈУ РУКУ ПИЧКА ТИ МАТЕРИНА, КОЈУ?! УЗМИ ТАЈ КОФЕР ДА ТЕ САДА НЕ БИХ ОТЕРАЛА НА ЈОШ СТО МЕСТА!
И ја сам је погледао и рекао нешто кратко, онда смо се обоје смејали и онда је наступила тишина. Воз је убрзо стигао, бај-бај мај френд, користила је крему и руке су јој биле меке, окренуо сам се још једном, махнуо и продужио даље са осећањима емо багре у глави. Онда сам ударио у нешто и нашао се на земљи. Очекивао сам стуб, јер ме је болело све живо, али није био стуб, била је то само једна лепота, тако обична. Погледам је у очи, напишем стих у глави, кажем извини, она такође и нису протекла три минута од тог дуплог извини до меканих столица у оближњем кафићу.
И била је тако обична, необичне косе и смејала се лепо и смерно. Помислио сам како је она права, она нормална девојка коју читав живот тражим, мој киндер супрајс без играчке, без изненађења, то што видиш то и добијаш. И тако, заживели смо ми, прошло је неко време, био сам срећан са њом мислећи - то је то. Али авај, била је изненађење, отишли смо на ручак и упознао сам њеног лудог ћалета, стегао ми је руку снагом просечног лава, и било је тешко, ручак је прошао, а он је само пришао и рекао: "Хоћу да направиш стотину дечака, хоћу савршеног наследника, јер ово богатство није за обичне, џигљаве, као што си ти...Запамти и...Уради то." Рекох: "Господине, ја сам у свађи са генетиком од дана када сам рођен, мрзим је и она мрзи мене и зато сам овакав какав сам, имам велики сјебан нос, длакав сам као вукодлак, имам шездесет кила у гуз'ци и нисам сав свој. А ви ако 'оћете савршеног наследника идите лепо у расадник па си купите манекена или каквог геј кошаркаша, на вама је избор." Видео је он то и сам, али јебига, рекао сам то и само изашао напоље, знајући да немам више шта да тражим ту.
Луде девојке су као сложена играчка, знаш да је луда и очекујеш да лети, рони, вришти, врти се као чигра или још неку луду ствар да ради и неким људима то смета, али ја нисам један од њих, мени треба само мало нечега, не знам да ли је то љубав, пажња или само нека преокупација да заборавим на ово говно од живота, али знам да ми треба само то мало...А што се нормалних девојака тиче...Па, оне су као киндер супрајс - около чоколада, а унутра играчка. Чоколада је лепа, а унутра може бити свашта, од авиончића до Шрека, није ни важно. И свима је лепо док грицкају чоколаду, али када угледају Шрека...Е, тад настаје срање.
"Сањао сам те ноћас. И нећеш ми веровати, све је било наопако, ти си била луда, а ја сам се љутио, свет је био шарен и бео, и неке птице су летеле на југ...Можда и није све било наопако. Чини ми се као да све то већ негде видео, као да је и раније све било наопако и као да су и раније неке птице летеле на југ."
Написао сам јој ово још те давне деведесет и треће, и од тад је много воде и вина протекло кроз мене, и манимо се трица, није ми било добро тада. Нисам имао посао, проживљавао сам својих последњих петнаест дана у том подстанарском олиндралом стану, живећи са неком мученицом коју сам покупио на улици, а она је била далеко и једноставно није све било како треба. Сада је много боље или није, просудите сами. Посао и даље немам, али замало да га добијем прошле недеље, живим у неком олиндралом стану, али имам још двадесетак дана форе, јер је моја нова животна сапутница, Џејн, искеширала последњи динар из брусхалтера. И Она и даље није ту, али сада сам се већ навикао и живот је опет леп.
Тог јутра ме је пробудила Џејн, онако сва чупава, у свом најгорем издању, па сам скочио из кревета чим сам је угледао. Немојте погрешно да ме схватите, волео сам ја чупаве жене, оне су луде најчешће, а ја волим луде жене, него једноставно Џејн није била једна од тих. Џејн, када би се пробудила ујутру, мајко божија, то је био призор због кога сам био пијан по цео дан. Једноставно, требало је избацити ту слику из главе, а онда сутра све испочетка. И тако, сваким даном је све мање пара, а све више Џејн и почињем да схватам да је ово један окрутан свет.
Пробудила ме је, онда ме ударила, у лице, због реакције, мада након ова три месеца требало да се већ навикла. Било нам је добро, само што би ме, ето, некад ударила у лице својом кошчатом руком, и ја сам јој праштао, јер је и она мени праштала и има ли боље комбинације од алкохоличара и ружне жене? Не!, не бих рекао.
Након пар минута пљускања хладном водом, кренули смо у снабдевање робом широке потрошње. Нисмо имали много пара, али њој цигаре, мени неко пиће и по две паштете, рачунали смо да имамо доста. А за сутра? Видећемо. И тако, док смо се вукли између рафова, и милион ствари склапали у савршен сан (оно кад имаш све и не треба ти ништа и живиш најбоље, а тога ниси свестан), угледао сам Њу. Угледала је и она мене, нажалост, и запутила се ка нама.
Рекла је ћао, рекох ћао. Каже, дуго се нисмо видели, требали би отићи на кафу, а ја вичем наравнооооо, наравно. И пита ме шта има, ја јој кажем ништа, животарим и даље, и викне Алекса!, и неки напуцани даса се појави иза рафова, и каже, са њим је већ две године. Нема шта, рекох, честитам. Онда ме она, она, упита - имаш ли ти некога или си сам? Застанем на трен, и кажем нисам сам, имам моју Џејн, окренем се и привучем је к себи, и они је само погледаше, пружише руку, и скренуше погледе, на мене, мање гадан призор. И рекох ћао, идем да спремам ручак, а ви се децо забавите, леп живот вам! желим.
Моменат касније, Џејн је стављала две паштете у велика колица, и само смо их гурали, заједно, негде тамо, далеко.
Хтео сам ти нешто рећи мачко, нешто о теби и мени и животу. Пази, нисам мудрац и не знам шта сам јутрос јео или нешто, али се сећам да си ми једном (и безброј пута после) рекла да сам будала. И немој ми веровати на реч, али тврдим да ће ти свака будала на овом свету рећи више паметних ствари од неког "нормалног", ако таквих уопште и има.
И не знам да ли се сећаш, али тог јутра сам отишао на шљаку, веселији него иначе, а ти си остала да се ваљаш по кревету, да се играш са својом лепом косом и да ролаш мачка у ћебе из ког би он после безуспешно покушавао да се извуче. Помало сам носталгичан, ево пијем ону твоју кафу, а никад у животу нисам попио шољицу, јер нисам био навикнут на такве фенси ствари. Кад сам се вратио са шљаке тог дана, који је иначе био сјебан, баш онако право сјебан, видео сам да си отишла, а мој мачак је био гладан, ниси оставила чак ни ћебе. И тај сјебан дан је постао још сјебанији. Дао сам мом људини да једе и само се склупчао на кревету, без ћебета, без тебе и коначно, без посла.
Мачко, давала си љубав свима и мислио сам да то није фер. Мислио сам да смо права ствар, да ћемо ти и ја заживети, оно...Милион пута сам се драо на тебе што се сваки дан виђаш са другим мороном, а ти си се само смешкала обично, с оним погледом - Е мој Мито...А тај поглед је нешто најтужније што сам икада видео, жалила си ме, јер не разумем ништа, не разумем живот. Вероватно сам зато још једна у низу будала које држе парче света на својим плећима док Атлас пије кафу, ону фенси, исту као ти.
И ето, јутрос си стварно отишла. Нисам те видео пар месеци, малопре су ми јавили. Кажу - велики црвени мерцедес-бенз, док си чекала на ћошку...Мачко, можда оно наше није успело, али чуј ово - ти си једну будалу научила нешто, нешто можда вредно. И сада волим курве, не мрзим их више, нисам сноб, пијем, пушим и једем слатко...И пијем ону твоју кафу, лутам, ждерем храну за псе и шишам се једном у три месеца...Живот је јебено кратак и нешто контам, можда ми је сутра крај. Можда ме убије нека погрешна таблета, астма, нека тиха болест или ме размаже воз, као паштету, и ту смрт бих волео више, јер такав бол не боли, само трен и...готово. Нема хемороида, простате, осипа и сиде, нема ничега. И бићеш поносна на мене, и даље сам она иста будала, само сам мало луђи...
Мачко, ти се сада вероватно мазиш са неком барабом тамо горе, и не слушаш ништа, али јебига, донећу ти пљуге на плочу...
И мачко, стварно ми недостајеш. И упаљач, да, упаљач.
Било је то ведро поподне, град је био сив, гране су биле голе и све се видело кристално чисто. Сиве зграде, сива река и сиви људи, све то није изгледало толико лоше, макар мени. Седео сам на посивелој клупи, фарба ју је одавно напустила, али нису и људи, њихова дебела дупета су је и даље опседала, а она је ћутала и била сива и било ми је жао и устао сам. Чекање тог неког плавог или црвеног или сивог воза је било јако заморно, ноге су ме болеле и руке и мозак. Нисам имао батерије више, само за још једну песму, али њу сам чувао, јер дуг је дан, наићи ће тај један посебни тренутак и ја ћу пустити једну песму и све коцкице ће се сложити и ово ће бити један леп дан.
И док сам се шеткао горе-доле по перону, гледајући само у своје ципеле, црне, мало начете на врху, наишао је неки човек, случајно ме закачио раменом и рекао пардон. Рекох пардон, само изволите, продужите својим путем, жељан које лепе речи, али он већ беше сто метара далеко. Био је помало чудан, имао је дугу браду и шешир и наочаре и дуги капут и све на њему је било тако складно, а опет његов дух је уносио јако чудну ноту у све то, као када пустите дете међу коцкаре, па оно граби и цепа карте, пуже по столу и виче. Тотални несклад, макар у мојим очима.
Тренутак касније, наишла је једна млада дама, црвене косе, носила је затамљене наочаре и била је лепа и имала је неки дуги беж капут и осмехнуо сам јој се док је пролазила и осмехнула ми се њеним блештаво белим зубима, и мислио сам да ту има неке хемије и било ми је жао, одлазила је полако. Само сам гледао за њом, једном, запала ми је за око, а толико је људи око мене, свуда, и сви су сиви. Мало је људи који нису сиви, а она је била једна од њих, једна од нас.
Погледао сам још једном сиви град, сиву реку и обичне људе, тамо доле, како шетају крај реке, грле се и живе своје мале животе. И тада сам био сигуран. Не сналазим се ја овде, мени требају боје, невероватне боје, јарке, мекане, лепе, најлепше...И мислио сам ће ми бити боље, али није и хтео сам да одем код ње, да јој кажем да је волим, али нисам и зато сада чекам воз, да окончам ову фарсу од живота коју ниједан порок није могао да учини подношљивом.
Воз је наишао, и био је црвен, тотално црвен, и спремао сам се да скочим, да ме само однесе, да летим, да не осетим ништа, али сам случајно погледао у њу, црвенокосу, и окренуо се, застао на трен и воз је прошао поред мене и стао пар метара ниже. Ушао сам унутра, ни сам не знам зашто, вероватно да бих питао ту црвену душу шта то ради, зашто ми спашава живот, јер ја је не знам, а опет смо тако блиски...Много мисли, и све је стало када је она ушла у препуни вагон, прошла дуж њега, тик поред мене, очешала ми ногу, а ја сам се окренуо, заустио да јој нешто кажем, али она је пришла оном брадатом лику, загрлила га, крнула му језик и дуго су стајали тако, и све је било срамота, само сам ја гледао. Затим, она га одгурну, он отвори капут и показаше се две лампице и мноштво неког експлозива, сви су то знали и она је држала прекидач и била је лепа.
Помислих, са цинизмом самоубице, каква случајност. Затим цео вагон нестаде у диму, а воз настави свој пут, јер...кога брига за последњи вагон са тоном шљама?
Синоћ сам попио пар пива, гасећи жеђ за животом, сувише млад да почнем, а опет сувише стар да скончам. Хтео сам да пишем, а она је била ту, била је проклето ту и нисам могао. Нисам хтео пред њом да пишем. Пишем само када сам сам или када сам међу људима којима значим сувише мало, па ме ни не гледају. Мрзим када се створи неко и шаљиво или озбиљно, ако се то уопште може рећи озбиљно, каже - пссст, геније ствара. И онда сви буље у мене, а ја пишем само срања и они тапшу видећи "дубљи смисао". То је најгора ствар, осим једне, још горе ствари, а то је она језа која ме подиђе када неко крене да пипка моје ствари, да их враћа на исто место које није исто, и сви ти звукови које те ствари производе јеже ме, а ти људи, кривци за те звукове, у трену их мрзим, мрзим из дна душе.
Лежали смо на кревету, обучени, тек тако, и причали гледајући у црвену ламперију. Испрва ми је било добро, тако добро, била је топла и била је поред мене и то је било све што је било важно у том тренутку. Причала је мало, кратко и паметно, а ја сам причао много, ни паметно ни глупо, обично, само избацујући речи из себе. Секунде су лагано клапале так-так, ламперија је била црвена, она је била лепа, свет је био добар. А ја знам да свет није добар.
"Упознала сам данас једног џентлмена, од неких педесетак година", рекла је.
"Како?", упитах је.
"Па пришао ми је са неком спиком како сам нешто најлепше што је видео и тако..."
"Што га ниси отерала у пизду материну?"
"Па нисам. За разлику од тебе, он је заиста фин."
"Јебач."
Заћутали смо. Устала је. Није више била топла и није више била поред мене. Осетио сам како ме неки ниски ветар шиба по ребрима. Није ме било брига, горак укус у устима је остао. Била је дама, имала је живот, слободу, вољу, све. Била је ту, јер сам био луд. Онда је ветар постао врућ.
"Ниси ми ћале, знаш?!"
Ћутао сам. Јебига, нисам јој ћале и била је добар батак. И знао сам да ће све отићи у курац, и она и ја и црвена ламперија, све. Села је за мој сто, разгрнула папире и почела да брзо излистава многе књиге, неспретно их враћајући. Затим је прешла до полице, извукла катану из корица, вратила је и тако пар пута. Онда је прешла на бајонет, прави бајонет из Другог Светског рата и поновила све то. Шкрипало је све. Само их је спустила на полицу. Додирнула је и бејзбол лопту, бацила је горе, дочекала уз једно тап, и наставила са фигурицама и једним кликером који сам у ђону патике донео из школе, некако, кроз читав град. И рекла је још пар речи.
"По твојим правилима нико не живи! Оно што ти сматраш исправно нико други не сматра..."
И док је причала помислио сам на поморанџе, јеле су ми се поморанџе, а није их било нигде. Рекох: "Ја немам правила бејб." Трудио сам се још, трудио из петних жила да будем хладан, да будем џек, али није ишло, крв је кључала, и све је шушкало, књиге, папири, бајонет, лопта, кликери, све!
Рекла је: "Мој би живот био тако тужан да се своди само на посао-кућа-писање." И још је рекла пар ствари, једну псовку, рекла је да сам луд, рекох јој јесам...И рекох јој да ми је живот добар овакав какав је, да ми није досадно никад, да радим оно што волим и да мрзим људе, да мрзим њу. И ту смо стали. Окренула се и отишла и мени је било драго. Коначно мало мира за моју немирну душу, коначно пар минута и папир...Само папир и ја, ништа не шушка, изливам речи у бронзи, вечне...све док их једна бичарка једног дана није поцепала. А ја не чувам копије.
Најбољи тренутци у животу дођу тек тако, непозвани. Не можеш призвати тренутак, уредити га и очекивати да он буде најбољи. Може бити добар, али не и најбољи.
И понекад тако седим у жућкастој соби што од дима што од сијалице, пијем неко јефтино црно вино из чаше са цветним дезеном, са ужасним цветним дезеном, и куцам неке лагане речи на старој ћалетовој машини на којој не ради ц. Све то уз звук неке гитаре који допире из немачког радија који стари купио још док је имао све зубе. Никог нема око мене, куцам полако слушајући споро тап-тап како удара по папиру. Онда одједном, тек тако одједном, зазвони телефон, тргнем се из тог црвеног транса, гитара се и даље лагано чује, јавим се и кажем хеј. С друге стране жице, Она, прича ми неке ствари, можда битне, можда мање битне, а ја и даље чујем гитару и споро тап-тап. Кажем јој дођи драга и понеси вино, расправићемо то уз месец и пар кратких цигарета, биће то дуга ноћ и понеси кармин, онај црвени, црвени, да, као цвет на мојој чаши.
Гитаре више нема, зују тишина. Испијам још оно мало вина, гледам немачки радио, поломљена му је антена још од рата, јебига. Антена неће да стоји, па узимам виљушку, стари трик, знају га и керови, керови који воле гитару. И поново музика, лагано тап-тап, гледам у папир и видим само два реда, а чуо сам хиљаду тап-тап, заклети бих се могао. Седим и креће нека опера, тенор је корејац, рекоше на почетку, и поново звони телефон, Она, каже ту је, пред вратима, тенор помера оно мало вина у мојој чаши, а ја отварам врата. И Она, само ме грли, руке су ми спуштене, чујем музику и однекуд тап-тап, и улази и прича, седа на кауч из кога вири једна жица, чујем пиано док отварам боцу вина. Гледам у цветни дезен, па у њене усне, па опет у цвеће, она се смеје, а ја нећу да се смеје, гледам то црвено, кармин је ставила.
Питам хоћеш кафу, каже хоће, сипам још мало вина, одем и упалим плавичасти пламен, сипам белу воду у сиву џезву, и онда се вратим, корејац је готов, поново гитара, а она се смешка црвено. Седам поново за машину, пишем лепа, ту нема ц, пишем чаша, помало чујем шта прича, климам главом, виче вода ври, знам то и сам. Справљам јој кафу, најбољу коју је пробала, каже супер је, смешка се цветним дезеном, онако црвено. Чујем тап-тап, гитара пичи и даље, сада већ уморно, не полако већ тромо. Она виче нешто, виче јако гласно вероватно, чујем тап-тап, скрива се иза кауча, из њега вири једна крива сива жица, вришти сада, пишем црвено, али ц не ради и летим уз бистар звук, не чује се више гитара, чује се тап-тап, плинска боца се запалила, експлодирала, видим неки мрак. Чујем тап-тап, машине више нема. Остаје само једна вриштећа жена.
Гледам сад нешто људи и кликне ми у глави о чему да пишем. Писаћу о једној вештини коју сам кушао милион пута, ал' опет немам појма. То је нешто као ковање сабљи некада, оно, треба ти тридесет година шегртовања да би постао мајстор. Ал' прво да поменем да сам се опако разбио вечерас на фудбалу са овим мојима, те ми је још Џони (људина од деведесет кила меса) разбио камен у бубрегу и сада се осећам као да сам био у Термопилима неке тамо чет'ристо осамдесете године п.н.е...Изломљен, решен маљавости на насилан начин, крвав и знојав, осећам да ми је време за кревет. Ал' не лези враже, осетио сам да морам ово да напишем и јебига, ето ме сад ту, да вам кажем коју паметну.
Дакле, пробаћу да вам објасним како да не будете мутави више. Сви ми знамо да се човеку често језик запетља у битним и мање битним (које на крају испадну битне) ситуацијама. И јебига, онда после крене заглибљивање, све дубље и дубље, као у живи песак да тонеш и оде све у курац. Е зато 'оћу да вам кажем пар ствари. Узгред, ово није Водич, чисто да знате, јер да би писао водиче мораш нешто да знаш о теми. Ја, наравно, појма немам.
Но, рецимо да дођеш у ситуацију да ти се допада неко женско, право женско, а не нека локал вел'ка сиса, и рецимо да се ви кренете лепо разумевати, четовати и све и онда се појави тај проблем, како приступити? Можеш да направиш савршен план, џабе, чим је видиш језик се запетља, срце лупа, она те пита кол'ко је сати, а ти јој одговараш: "Кхммак, јесте, супер ти стоји." Или се деси супротно па ти се језик развеже, ал' на негативан начин. Приђеш јој, она ти каже ћао, а ти јој одговараш: "Ево ништа, код тебе? лепа си, овај, леп ти је тај привезак, шта има ново код тебе? И ја сам мислио да упишем рагби да тренирам."
Такви проблеми су јако...па, проблематични. На пример, ако је тако неком наступу лудила позовеш да играте Сегу, одма' да знаш да си се сврст'о у френд зону и да си Милић Вукашиновић не'ш се више извадити из ње. Најбоље да баталиш одма'. С друге стране, ако је позовеш на "судар (светова)" само зато што вам се лепо уклопио хороскоп тај дан или сте обоје велики фанови Гоце Божиновске, она ће ти највероватније само рећи нешто типа: "Паа...знаш како...не познајемо се довољно да бих ишла на дејт са тобом и...овај, како да ти кажем...ниси мој тип...и помало си ружан. Е, ал' си духовит и знаш да ме насмејеш и сигурно ћеш наћи неку дивну девојку која ће те волети." Ако јој не одговориш нешто типа овако: "Море марш у пизду материну и ти и духовитост, јес' чула?! Можда ја изгледам к'о трол, ал' те сисе сигурно нису праве! Тресу се к'о доктор Еткер пудинг, јеб'о те лебац жарени! И не познајеш ме довољно бичарко, а Милета си познавала довољно након пола сата необавезног чета у ком си дознала да вози Аудија и да му је ћале неки Мишковић...Мр'ш!", онда сигурно ниси права људина и ни не заслужујеш да имаш рибу.
Дакле, умереност. Е сад, кад јој и како рећи да ти се дојми, да је нешто најјаче што си у животу видео/осетио/замишљао...Како јој рећи без запетљавања, непотребних дигресија о сувим питама које прави твоја кева са мало Књаза, и осталих зајебанција да би ти легла к'о кец на десетку, или још боље к'о будали шамар. Е ту појма немам, ал' ћемо импровизовати нешто.
1. Не кажеш јој. То раде само шмекери, део више расе, као што поменух овде. Једноставно је зовнеш да изблејите, олижеш јој крајнике и окачиш на фејс да сте у вези. Готово. Нисмо ти и ја за то. Већина нас није, јер смо јебига, смотани, збуњени, имамо бицепс к'о Анђела из пето-три, и још приколицу других срања због којих нам је предодређено да никад не успемо да одрадимо овако нешто једноставно. Једноставно, такве ситуације се завршавају лоше. Навешћу вам два примера: Један мој ортак је добио батине након оваквог безазленог покушаја. А други је прогутао двајест чет'ри таблете против пролива, ал' има јаку желудчану киселину, па му није било ништа, само је имао дијареју једно две године. Серем нормално, ал' капирате шта би све могло да пође по злу.
2. Седнеш пред њу, погледаш је у очи и кажеш јој да ти је баш симпа иако има мале груди, и да ти се баш свиђа. Е, у тим ситуацијама најчешће следи: "Иди воли неког другог, Ти си само сексуални предатор, Мислим да си се забунио нешто, блабла" или то, или непријатна тишина након које ти каже да је зове кева да спремају шненокле и да мора да иде. Зајеби.
3. Покажеш јој на све могуће начине да ти се свиђа, и чекаш да те примети. Форевр алоун у најави, одма' да ти кажем. Боли њу женски еквивалент за патку, за тебе, њој се свиђају они са сикс пеком и процентом масти у телу испод 1% и са плавим очима. Обавезно. Не знам да л' је то да би могла да се хвали како њих двоје заједно имају осамнаест процената масти у телу укупно ил' шта, ал' да знаш, жене за тим метро педерима шизе.
4. Кажеш јој преко чета или телефона. Отера те у пизду материну, не причате две недеље и опет сте до јаја другари. Све кул. Фреднзонед левел 'иљаду. То никако немој да радиш. Као ни ово горе што сам навео.
Мада, ако не радиш ништа од овога, реално немаш никакве шансе да на'ваташ неку рибу. А и ако радиш, опет су ти исте шансе. Није да те потцењујем, ал' пун ми је курац више статистике која говори да жена има нешто као чет'ри на једног ил' више, небитно, а онда одем на факс/у средњу и видим 500 (словима: пет стотина) ликова који сами седе и маштају о било каквој жени. Нешто ту не штима, крв му јебем! Немогуће је да су сви они никакви, а да су све оне до јаја! Не иде бре то уз здрав разум. Но, брате мој, као што рекох у деведесет посто случајева ништа од овог не успева. Ипак ти остаје оних десет посто, удри делијо, ако планираш да разбијеш мит да ко год заврши машинску блеји сам, онако, мученик, пјан. Покажи људима да си завршио за машин-бравара и да си ипак нашао девојку. Осветлај ми образ, ти ружни скоте!
Као што видиш, попио сам ја доста корпи, глава ме више боли, све ударају у исто место. И опет, сваки пут кад наиђе нека тако посебна дамица одем сав у курац. Нисам више овако 'ладан к'о сад, док ово пишем, него сам, брате, луд човек начисто. И сваки пут ми је до јаја осећај. Па се ти зајебавај. Још да решим ових пар колоквијума и онда ћу да испробавам неке нове приступе, типа:
Драги читаоче, ти испљувку нашег друштва, одлучио сам да теби овај текст посветим. Дакле, ако си друштвено неприхватљив, начитан, ружан и сам, онда је ово за тебе. Штавише, ако читаш ово, онда си највероватније све ово горенаведено и још пар ствари исто тако гадних приде. Вероватно немаш жену, немаш ни женске пријатеље, чак ни оне фејк што те зову само кад им нешто треба. Вероватно немаш ни мушке пријатеље који имају женске пријатеље. Вероватно немаш ни мушких пријатеља осим пар будала истог опуса, описа и телесне мускулатуре као ти.
Но, позабавимо се твојим опусом, описом и твојом телесном мускулатуром. Дакле, имаш довољно година у гузици да знаш да не треба да возиш под ручном, једеш само сухомеснато и пијеш виљамовку на екс, а опет све то радиш, и то често. Гледаш неке клинце које си чувао за десет динара некад, како сада фурају ултра пичке. Јесте, матор си коњ, форевр алоун и те муње. Играш Воркрафт на градњу, јер се бојиш да ћеш се пасивно самоубити ако кренеш да играш ВоВ или, сада популарни ЛоЛ. Играо си и кантер, али си престао, јер си желео да се социјализујеш. Из истог разлога си отворио и фејзбук, ем ес ен, скајп и још неки кинески месинџер, чисто да будеш спреман ако поделиш пиво и шољу пиринча са каквом кинескињом из блока. Може се рећи да си паметан лик, истичеш се у нечему (не говорим о твојим инкредибл скилз у Воркрафту ил' Старкрафту!), најчешће математици ил' историји, тај неки фазон. Такође често знаш и нешто до јаја да радиш, типа црташ, пишеш, свираш, певаш...Али си и даље припадник *ниже расе.
*Објаснићу касније.
Но, пређимо на твој изглед. Осим тога што имаш браде као Николица из осмо чет'ри, имаш и сјебан нос, уши, разрок си ил' ти фали неки зуб. А можда си и неки комбо свих ових наведених недостатака који те чине посебним. Поред тога имаш и пилеће груди, једна нога ти је краћа, мањка/прељева ти килаже и чупав си као проклети Чупакабра. И поврх свега си кратак, имаш неки центиметар изнад метар седамдесет и срећан си што и толики. Дакле, као што рекох, не звучиш као неки нарочит призор, и ниси неки нарочит призор. "Чек, шта, сад ћеш цео текст да ме пљујеш ил' шта?", питаш се ти вероватно сада већ помало изнервиран. Нећу брате, него идемо редом, да дођемо до неког закључка овде.
Као што рекох, изгледаш лоше, идеш на тај неки факултет ил' пос'о и на паузи за ручак размишљаш како да срушиш кумову непобедиву орка тактику уместо како да омастиш брке код оне Слађе из оближње продавнице која ти се свакодневно смешка, више по дужности но по жељи. И не знам шта је то са женама па радије седе саме чекајући неког ултра напуцаног кошаркаша да са њим продуже врсту, док хорде људина, који могу да сабију дволитру ракије и још да стоје на ногама и рецитују поезију, блеје саме. Боли њих патка, ил' шта год имагинарно имају, за тебе и теби сличне. У праву је био онај лик што је не тако давно рек'о да ће људи да еволуирају у вишу и нижу расу. Ови из више расе, само ти име каже, имаће по два метра, бицепс на квадрат и додатних тринаест сантима у гаћама и плодиће све могуће светске женке. А ови из ниже расе неће да плоде **ништа, полако ће да изумиру, буду уметници, инжињери и са неком кнедлом у грлу ће градити свет за ове геј кошаркаше и њихове бичарке.
**Осим ако неки од њих не одбаце миџит жене, ***ббв женке и по коју азијаткињу.
Дакле, све у свему, у курцу смо. Само то сам хтео да вам кажем. Пријатно вече.
п.с. Баците једну партију ЛоЛа, попијте које пиво са ортацима и одгледајте нову сезону Симпсонових и бићете океј. Или учите за колоквијуме. Или наставите социјализацију и можда!, можда се једног дана тај процес приведе крају, Србија уђе у ЕУ, а ти се ожениш и продужиш врсту. ****Ин јор фејс кошаркаши!
****Ово је у напред, сад се постарај да обавиш то иначе ћу ја испасти сељак. Ако пак не успеш, ако пак нико од вас не успе, опуштено. Понесите ашове и дођите. Шринковаћемо их на нашу величину, ништ' не брините.
