Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

14. јун 2012.

Још једно лето

Седим за столом, на климавој столици, зелена мајица са рекламом пива на грудима и плави шорц са палмама. Врти се трака, неки џез, као фин сам и културан и не пијем пиво ни вино, ништа. Не желим да се нервирам, али једна мува лети свуда и не разумем је, узима свет здраво за готово и није свесна да ће, ако пукнем, имати спору и болну смрт. Моја муза плива под ледом, а ја седим у празном стану, слушам празне песме, и бленем у вентилатор који седи поред мене. 

Питам се где су ортаци, раде пос'о, кинта их фура, други су на плажи, прилазе мамама да их питају за дозволу да се упознају са њиховим ћеркама, и живот је леп. Седим, и овде све траје предуго, минут је вечан, избацио сам сат из собе, и даље га чујем како куца из ината, у ходнику. А неке читуље зуре у мене из новина, устанем и сипам си још једну чашу леда са колом. Глава ми је само чип на рулету, губим ваздух, овај дан је као улица без бројева, тако дуг...

Почело је још једно лето. Три месеца седења на трави, купања и зајебавања, добрих риба и лоших девојака, шљаке и блеје, путовања и треме, покушаја живота са пешкиром око врата и ногама у лавору, пржења јаја на лаптопу и константан бол у врату, крв се пречесто у главу пење, да... А мене једино брине што она неће бити ту, да опише све те добре ствари, него ћу ја покушавати и лупати главу, нервирати се, и молим је да остане, а моја муза већ сада пакује кофере, одлази на Малдиве, бичарка безобразна, вратиће се у септембру када будем морао да учим, онда ће ме цимати да ми прича како је било на Малдивима, луда луда. И ја ћу слушати, наравно, било шта - само не испити. Још једно јебено лето, једва чекам, када дође хејтујем, када оде опет чекам и тако у круг. 

12. јун 2012.

О бичарки на трави


Устанем мамуран, погледам на сат, пише тринаест часова, зашто боже тринаест, испит је био у дванаест. Схватам да желим да устанем у петнаест часова и преврћем се једанред, онда се враћам на леђа, у позу за спавање. Пробудим се, звони ми телефон, узмем телефон, пише шеснаест часова, јавим се са хало, а она ми каже да звучим као да се јављам из три бурета, кажем јебига маче, кад сам прави мужјак, мали, длакав и имам дубок глас, пита кад се видимо, кажем вечерас. Њен смешак ми голица уво, каже ћаоо и спусти ми слушалицу. О боже, шеснаест је часова, зашто боже баш сада да буде шеснаест часова, зашто није једанаест или, још боље, десет?

Устанем, навучем гаће и хавајски шорц, кратак је и виде ми се пошумљене мршаве ноге, није ме брига, никад није, у томе је ствар, ако си сувише критичан онда су и оне критичне, заборављају њихове мале груди и велика стопала, концентришу се на твој велики нос и мршаве ноге и побеђују, увек побеђују. Мајицу претурим преко главе, само један број је већа, довучем се до купатила и полијем се водом, по глави, по мајици, свуда. Након борбе са силама, напуштам купатило, поприште битке је уморено, вода је свуда, каладонт лежи на веш машини, а ролна папира лежи у лавабоу, мртва. Долазим до фрижидера и отварам га, о јебига, заборавио сам да оставим четкицу. Узимам саламу и стављам четкицу на њено место, као оне веверице ш'о ти трампе лешник за јаје, па орах за тај лешник, па златни прстен за орах и на крају те израде, завршиш са каменом, а дошао си са јајетом, јестивим јајетом, и ни не буде ти криво када видиш те мајсторе заната на делу.

Јео сам саламу и слушао џез, лепа црна дама ми је пожелела лаку ноћ, а дан је за мене тек почињао, лагано. Дошао сам до врата, обуо патике и одјездио у град.

Пролазим кроз парк, нека грана кестена ме чеше по глави, осећам се неспреман за будуће ствари. Она ме чека, на клупи, она је луда и носи кошуље, кариране кошуље, волим те кариране кошуље, њу би посекао бог да је зна, јер је лоша и воли ватре, коцкар је, не конта да љубав није аеробик, љубав јој је само још један од порока, пречесто посећује пророка и нада се смаку света.

Седнем поред ње, погледа ме, погледам је, пољубим је, пољуби ме, није важно, загрлим је и гледамо у црвено сунце како одлази, са једном ствари на памети, и чекамо к'о ће први. Мала бичарка, мислим се, моја драга, мислим се, луд сам, мислим се, где с аждајом да будем, нисам сав свој, нисам ни њен, чији сам онда?

Седели смо ја и моја драга, или моја драга и ја, није важно, гледали у црвено сунце и она је рекла Мито, ја бих да идем. Па ти иди ако волиш, рек'о сам јој ја. И ја би' да идем. А где ћеш ти несрећо, ви'ш да ниси сав свој, смејала се она. Смејао сам се и ја, онда кад сам је вид'о с бившим дечком, тако да смо квит сад, што се смејања тиче. Да сам се једио, и нисам баш, од почетка смо знали да ми нисмо прави. И лагано сам јој певушио Ооо ко те мени послао, да ми анђелима квариш посао... А она ме је грлила. Изгледали смо као срећан пар који се растаје. Фасцинатни смо били, бичарка и клошар, остварена деца овог света. Виђаћемо се некад, каже она, назови ме некад, додаје. Кажем јој, наравно, ти си ми најдражи ћоман и ако будеш жива следеће године у ово доба, позваћу те.

Опет се смејала, лепо се смејала, и рекао сам да ћу да одем сад, пољубио сам је и устао, нисам се освртао и ту је био крај. И једрила је вешто кроз живот, право добра, са вечним пламом којим је горела и пржила све који су близу ње. А ја сам пио трећу кафу, и учио из дебелих књига сећајући се те бичарке на трави.

Лова

Седимо Френки и ја на аутомобилском седишту испред споменика малом бомбашу што је рокао швабе док су други клинци сањали чоколаду и пишали у поточиће, гледали теткама под сукњу. Туче ме срце, сваки откуцај боли као последњи, држим се за груди, Френки цевчи литру млека што је диг'о на црту у ионако пропалом драгстору, а дан нам се смеје, нов, ведар и наизглед добар. 

Стиг'о сам довде, могло је и боље, срчана мана и лоше шансе за топао бурек сваког јутра ме муче, док Френки литру туче, а срце му пумпа крв у главу на висини од два нула три. И треба нам лова, дугови нам померају дупе, поседују нас и знамо шта ћемо, и данас и сутра, сваког јутра на седишту из старог форда, чекамо шљаку Френки и ја. 

Појави се чова, каже: "'Оћете да вучете кладе?" Ми кажемо: "'Оћемо", устанемо и пођемо за њим. Тако је једноставно. Одведе нас на пилану, огромну и празну, само балвани и кладе, само две раге и један господин, рукујемо се и остају само две раге, саме међу хиљаду и два балвана. 

 И јебига, не пролази памет, попнем се на гомилу балвана, запалим цигар и гледам, смешно све, дестинација пакао, птичице цвркућу, дан је плав, а лова нас кљуца, полако се увлачи смешак у мене, видим и у Френкију тиња, само видим гомилу кеша и ново срце, од неке старе фрајле која је одлучила да нас напусти на крајње незанимљив начин, природном смрћу.

Почнемо да шибамо, вучемо кладе и тежак је пос'о, леђа нам пучу тако често да више није ни важно, добра је лова, сетимо се тога, насмејемо и запнемо још јаче, нек леђа пучу, нек ребра пучу, нек иде све доврага, дај ми паре да ослободим мозак, да могу да дишем, остало није важно, остало терај у курац.

Долази господин, последњу кладу убацујемо у камион, све је спремно, чова је задовољан, рукује се срдачно, мисли не постоје, све нам је исцртано на лицима, лудим лицима несрећника. Рекао је да мора да одвезе то и полако кренуо, а Френки и ја смо пили пиво што нам је друшкан донео и чекали паре, да дођу. Попели смо се на врх балвана неких и сели. Запалио сам цигар и рекао: "Он се неће вратити, зар не?" Срце ме је пресекло, мислио сам то је то, кап, здраво Френки, али није било ништа, убрзо ме је бол прошао. Френки је седео и гледао у црну земљу као да гледа у дубину мора, као да је нешто тамо пронашао, рај и пакао, и на крају је само рекао: "Не."

Отишли смо у драгстор и дигли саламе и чоколаде на црту, правац код Френкија, ево децо, а клинци вриште и трче по кући, Френки се смеје осмехом пуним пара, смејем се и ја, смеје се и господин који нас је једноставно надиграо, и дан је лажљив, плав и спор, али сутра, сутра ћемо поново седети на старом седишту из форда, гледати у каменог малог са бомбом у руци и слушати птице како из заболе што смо несрећни. 

9. јун 2012.

План

Свако јутро се будим, ништа ново, само дан. Седим и гледам фаце исте, исте рибе, и имам неки план, неки други дан, други град, други ја... Немам времена за таксисте који цепају вопс и носе поткошуље, све оне са образом чистим, за оне мале фуфе што шетају мало кварцовано дупе и ортаке који живе глупе приче. 

Фаце свирају гитару или електричну гитару или бас гитару, климају главама и баре слатке цице, мале старкице и сјајне окице, лепо место на које можеш да одеш, парк, макар знаш да нећеш морати за ноћни да штекаш, исто сунце у истом граду, исто дупе на истој клупи, и тако сваки божји дан.

Неки готивни људи причају исте приче, можда нису готивни, све су само цвикери и качкет, скејт. Увек кроз исти крај, бус или трамвај, свеједно, увек је гужва, и сви су бесни и мисле да не може горе. Живе као да не постоје, од данас до сутра, пију таблете против болова и све је то једна велика шала.

Идем по малу, по џеповима вртим сићу, а зец ћера шегу, мршти ми се и виче: "Је л' ово виц?" и ту престаје сва прича, присећам се пута до њене школе и на крају таксиста, брадат и распојасан, држи слику напред, кад је био млад, дуга коса, дуге руке, дуге године и једина разлика између нас је та што ја имам план, неки други дан, други град, други ја... Пролазимо поред два цигана, кажем заустави, изађем и истресем сићу, кажем ајмо. 

Мала излази из школе, другарице јој голе, вичем мала плати ми такси. Загрли ме и има мекан језик, купићемо фотеље, алкохол и цигаре, ћераћемо шегу са зеком читав дан и јебига, биће нам леп дан, леп град, леп живот. Свуда суморна сива, у пекарама ваљају џем место еурокрема, смејеш се на моје луде приче, ни сама не верујеш у нови дан, нови град, новог мене, нас, у карираним кошуљама, како тачно знамо куд терамо, једемо фенси и слушамо дубоке строфе уличњака, смејемо се џанкијима на семафору, док им из старе мечке туче вуфер. 

А клинке возе ролере, недељно поподне, буљим у њих, са старе клупе, ти си у опет у школи, макар тако кажеш, клинци вичу тебра брате, и капирам их, оно, дизел, готивне цице, гудра, кола, стан, и нико нема поцепане фармерке, нико нема план. Увек исти град, исти крај, исти људи, исти дан, мале маце вичу мјау, а зец и даље ћера шегу са мном,  смејући се док му причам свој план, лупим му шамар и гледам у земљу, док чекам да се вратиш. Онда устанем, пакујем кофер и идем, у неки други град, други стан, други дан...

8. јун 2012.

Звери

Ми смо људи.
Јесте, баш ти, од вајкада правимо срања,
луди смо и бесни,
знам.

Ми рушимо дрвеће и померамо планине,
ударамо се лопатама по леђима и
спавамо са крезавим женама,
а наша деца убијају скакавце
и срећни смо.

Сахрањујемо керове,
подижемо цене и живимо,
у бетонским хладним зградама,
заједно, по осморо у стану.

Испуштамо црне димове у небеса,
чадимо бога и кадимо ђавола,
пецамо гирице и једемо пилиће.
И све то тако, у једном дану.

Варамо се, крадемо и мрзимо,
носимо лоше пластичне кишобране кроз невреме,
молимо се кутији из које допиру гласови,
низашта нам не требају часови,
све знамо,
а ништа не знамо.

Грдни смо, а опет тако добри,
постојани и очувани,
помало трули изнутра, али то је генетика,
ствар прошлости која нас прати у будућност.

Будућност, сан који се полако претвара у прошлост,
враћамо се на ватру, точак и кидање меса,
и скидамо одећу,
враћамо се коренима да бисмо постали
оно што јесмо.

Звери.

7. јун 2012.

О керу који је отишао

Ударио сам га јако, али сам промашио лице, право по увету. Јаукнуо је, иако је био тридесет кила тежи и пола метра шири, а онда ме опаучио шаком по лицу. Пао сам у прашину и брзо се придигао, нисам дозвољавао таквим да ме оборе, никад. Тап, ударио ме је у стомак, па онда у главу, било је мало мутно, закачио сам га по рамену, он се само насмејао, а ја сам пао на земљу. Кренуо је да ме докрајчи, а ја нисам веровао, зар је могуће да ће ме такав курвар докрајчити? 

Мој пас Неђо је скочио на њега, а он је извукао нож, Неђо се само трзнуо и пао, дишући све гласније и гласније и мрдајући се све спорије и спорије и ту је био крај. Бес, осетио сам бес, био је то добар пас, веран, једини кога сам имао, уосталом... Кренуо је месар ка мени, погледао сам га у очи и биле су закрвављене, као моје, шутнуо сам га у јаја и заменили смо роле, он је био доле, а ја сам стајао над њим. Дохватио сам велики камен и само га испустио на његову главу. Чуло се крцкање, и више није ни јаукао ни дисао, био је само велика хрпа меса. 

Моменат касније, појавили су се плавци и везали ме, у свој тој прашини на ветру, а ја сам озбиљног лица спомињао да нисам крив. Одвели су ме у влажне подруме, са јаком светиљком и пар грубих гласова, без папуча, био сам бос и то је била најгора ствар у свему томе. Питали су ме зашто, а ја нисам знао да им одговорим, волео сам Неђу, јебига, волео сам и себе, таман толико да ми буде жао да будем убијен. Одувек сам желео да одредим начин на који ћу умрети, а да ме неко избоде у мрачној уличици се није уклапало у те моје жеље, жеље теже од реалности. 

Рекли су: "Он заслужује да буде успаван." Рекао сам: "У реду, али побогу, само ми дајте папуче!" Добио сам папуче. Посадили су ме у столицу и раширили завесу, публика је клицала, баш као некад, хлеба и игара, само што су игре изгубиле драж, сада су само просте егзекуције људи и паса. Ставили су ми влажан сунђер на главу, а ја мислио - па они су у праву. Живео сам као пас, заслужујем да будем успаван. Млади господин, у двадесет и првој години и униформи окружног затвора, повукао је ручицу и спустио још једну душу на свој терет, који ће бити једном тешко понети. Трзнуо сам се, руља је била раздрагана, весела што убица иде, лош човек, и дисао сам све гласније и гласније, а руке сам мрдао све спорије и спорије и ту је био крај. Још један кер је отишао. 

6. јун 2012.

Питања

Понекад је добро да будеш глуп и слеп. Да имаш симпатију. Да имаш жену. Ако имаш жену, да никад не долазиш раније са посла. Ако имаш симпатију, да јој никад не читаш поруке кришом. Да живиш један леп живот, у предграђу у великој дивној кући и да ти сунце сија сваки дан. 

И немој никад да будеш говедо. Немој се заљубљивати у бичарке. Бичарке боле и оне су зле. Твоја драга наравно да није таква. Твоја драга је бејб. Права бејб. Осим што има мале сисе. Теби не смета, волиш мале сисе. Волиш било какве сисе. Прво си се трудио да не размишљаш, али онда си се једног дана затекао како лежиш на каучу и мислиш о њој и остало је историја... 

Све је личило на љубавну причу, вероватно би то и била, да ти ниси луђак, да она није бичарка, да сунце није светло, а свет лош. Какву моћну ствар знају очи и твој ум, умеју од грешнице направити  светицу, од лоше најбољу, од несавршене савршену. Све се своди на игру, једну велику игру у којој мораш победити сам себе, много пута. Није било тешко надмудрити њу, она се смејала на све глупе форе, биће тешко победити себе и никада је више не погледати у очи, никад више јој не рећи реч. Баталити све. 

Сада ћу вам писати о јабуци. У корпи имамо јабуку са малом црном тачкицом на себи, једва приметном. Дођеш и погледаш, супер јабука. И док је ти хвалиш свима, како је савршена, не примећујеш да се мала црна тачкица проширила на пола јабуке. И даље мислиш да ће бити све у реду, све док јабука сасвим не постане црна. Онда коначно схваташ тужну истину и бираш нову јабуку из корпе. Једини проблем у свему томе је што се не разумеш у воће, никад се ниси ни разумео. Питање је сад, да ли је човек крив зато што је глуп и да ли је човек убрзао пропадање јабуке, носајући је унаоколо и говорећи како је најбоља? Да ли јабука поседује его па је нагло порастао слушајући хвале и уништио је? Да ли је јабука икада ваљала? Да ли човек, својим немаром, створио ту црну тачкицу од које је све почело? Да ли јој је било суђено да је поједу свиње? 

Много питања за малог човека. Мало одговора за тако много питања. Све то оставља горак укус у устима, и потеже окретање новог листа, али човек је излистао целу књигу већ и опет је на почетку, као да се врти у зачараном кругу. Ова нова јабука изледа добро, прегледао је пажљиво, и одлучио да је довољно добра, можда мало бледа, али добра. Једини проблем је што је тренутак пре њега покупио неки сељак, кога треба пребити. Али једног дана, ставиће је у џеп и понети на пут, да освоје свет. 

4. јун 2012.

Посрнули

Знаш, онај фазон младост-лудост. Седимо око ватре која се бори за живот и гледамо се онако, неважно. Неке добре, неке лаке, неки пијани, неки луди... Још сам био сасвим свој, седео сам заваљен у столицу, једну од оних за крај воде, у које утонеш и не желиш да се дижеш, никада. Гледам у ватру док Снежа прекршта ноге, добре ноге, да се разумемо, али их увија на тако лош начин, и смешка се, а Миксер прича опет приче о свом самоубиству, по ко зна који пут. Смејем се лошим фазонима и пијем пиво, чисто да знају да сам жив. 

Дошли смо ујутру и све је било океј, док је било сунца и ја сам се зајебавао, пипкао крилца и окретао роштиљ, пио пиво и било ми је лепо, јело се, пило се, и имали смо поглед на црни Дунав, уствари више зелен него црн. Била је нека фора - треба склонити Млинка од литице, ако попије, полетеће. Не звучи смешно, али било је смешно, макар мени, ваљда зато што сам био кривац за велики број Млинкових пијанстава. И и даље сам.

И онда Миксер, пијаним гласом, иако не пије, каже: "А што ви немате момке? И ви девојке? Што, шта вам фали?" А ми сви слежемо раменима, као боље нам је соло, да се по'ватамо на вече или два, пијани, да се ни не сећамо ко се с ким дохватио, тако је најбоље, сви се слажу, климају главама глумећи да живе животе које желе. Пропала петогодишњица матуре се претворила у роштиљ са пола одељења, осмог један, ако се добро сећам.

А од тих клинаца ниједан више није ост'о, свако је повук'о на своју страну. Мршави Мишике ради као обезбеђење, и даље бео као дух, и сви смо срећни што ради у парфимерији, а не у банци. Бели је лерди, ко би рек'о. Изгледа да му је надимак из основне одредио судбину. Чак и Боци, са својих два метра и сто шеснаест кила шмекерског осмеха, је шмекерски испао са Грађевине и хоће да пали за Америку. Млинко, Дача и ја смо сто година заједно, основна, средња, са Дачом сам и на факсу сад, па и не видим неке промене, ваљда су оне прошле глатко, свакодневно, па као и да их ни нема. Неке су удате, за старије ружне момке, ваљда ћу и ја, кад будем близу тридесете, оженити неку танану клинку, од двадесет лета,  говорећи да сам одувек знао, да ћу шетати њу. А неке од њих, поред ватре сањају будне, не о принцу, знају да бајке не постоје, већ о белом коњу. Е моје мачке, ни коњи нису више оно што су били, превртљиве раге које неће ништа да раде... Нале има, како рече, гушчију кожу, мало грубу, и читав дан сам јој душу вадио због тога, хиперактивна је, то је све. И превише. Гага је с оне стране времена, чека неког кошаркаша из бестрагије, слуша Балашевића и зна да скајп не решава ствар... Маки има стан у другом граду, грицка чоколаду и живи сама, свраћа јој дечко и живот јој је леп, толико леп да је дала само један испит. Пречесто ми се у глави појављује ГОДДАМНИТ и не свиђа ми се превод, само јебени ГОДДАМНИТ, када видим како је лако некад да те боле уво (уво је океј) за све. И она зна да ће рачун за то доћи, знам и ја, знају сви, али те мисли гасе цигаром и пићем, гледањем у месец или ватру.

И курве, светице, доктори и вјештице, све се може наћи у некадашњем осмом један. А неки нови клинци јуре цурке још од трећег основне, пиво, пљуге, зелене трешње више не краду, малене мачкице шврћкају градом и то је све. А ми, велики клипани, седимо око ватре и палимо цигаре са тоном катрана, мало се гледамо, онда устанемо и одемо на литицу, да са двадесет метара шорамо у Дунав, јеботе, доживљај, као кад смо били деца. И све је лудо, кад кажу да је најлепше ђачко доба, онда се баш и немаш чему надати у животу... Сада нам само преостаје, да видимо се за пет година, сви, у нади да ће једина разлика бити у капацитету, да ћемо сви попити и појести више него сад, да ће курве остати курве, а светице светице, да ће Мици сачувати парфимерију и да ја нећу кечап сипати у пицерији, да ће се одржати равнотежа, јебени јин и јанг, да ће космос остати читав и да ће се појавити мали Николица коме сам увек давао чипс, сада познат као Џони Ултрас. 

3. јун 2012.

О расипнику

Ходаш
по мраку,
улица воли што немаш
сат.

Занесењачки срећан,
идеш кући,
размишљаш о кревету и клопи,
а ниси свестан
да си само још један дан ближе
четвртом кругу пакла.

Улудо трошиш
број корака које ти је одредио
онај даса горе,
и време
и расипаш
паре, љубав и срећу,
а ниси брадати месија
и немаш свега на претек.

Мислиш да ће те сви ти клошари волети
само ако будеш ти,
а неће - нису звезде још почеле да падају.

Спичкао си све
што ти је дато,
и љубав и срећу и кораке.


И на крају,
све се сведе на оно
да си био у праву,
и иако сада гориш у паклу
живео си срећан живот
и ти то знаш.

Мртве госпође шетају
широким булеварима
у уским црвеним хаљинама,
а ти ниси ту -
скачеш по пакленим гљивама
кроз  вечност.

2. јун 2012.

Све је то ломљиво, као кекс

У осам дана две сахране. Прво деда, а онда и баба. Био сам у Крајини, тамо сам рођен, тамо сада сахрањујем оне без којих ја не бих био ја, без којих не бих ни постојао. Једни кажу да увек умире по троје, то ваљда значи да и смрт својатамо, шта ли... Двоје је отишло, и реално, ако већ мораш да удараш, матора, удри по реду. Немој Жутог да ми дираш, он још оплакује ђеда. Остало ти је по вољи, ионако је сам чин умирања безначајан, то и сама знаш. И положили смо и бабу у гробницу, кева је плакала као земља, а ја сам био једини ту, и нисам знао шта да радим, само сам јој ставио руку на раме и ту је био крај. Угасио сам се, није мени више било битно ни да л' је напољу сунце или снег, да л' је ко жив или мртав, мени је то све постало неважно, тако небитно, јели су ми се кекси, било какви, макар они суви обични, и да сам имао неког да ми да само један кекс тада, био бих срећан, чак и на сахрани.

А наша брда полако гута шума, гасе се и последње светиљке у ноћи и немаш више Крајишника, последњи изданци су тамо негде, непотребни, живећи хиљаду пута компликованијим, али и лакшим животом од старих. Чим смо се вратили са гробља, ударио град, пада као кликери, а ја само стојим под стревом и гледам како се поточићи кише и леда сливају низ стрмо двориште ђеда Николе, као песма. Ђед само стоји и брише очи, сам, свестан да ћемо сви ми за пар дана отићи и да неће више бити никог у кругу од петсто метара с ким би могао прозборити. У сутон, тог дана када је сахрањена баба, одем доле, иза куће и гледам ливаду, сено, и шуму. А шума живи, и све ми нешто шапће, стари богови су се опет дигли, Црнобог и Перун се опет туку, или рукују, ко ће га знати. 

Неко ми скоро рече, да се живот састоји из два дела, пола срећа, а пола туга. И ја се слажем, ако си већ ту, бачен у свет,  праведно је пола-пола, што рече стари Његош: 
"Чашу меда још нико не попи 
што је чашом жучи не загрчи; 
чаша жучи иште чашу меда, 
смијешане најлакше се пију."

Ја сам своје решио, и попио пар ракија што ме Мићо натерао, за душу, и нећу дати да код мене буде пола-пола, биће среће и на сахранама, јешћу кексе и нећу марити, нико од њих неће утећи, сви ће мене чекати, да дођем, да попијемо неко пиће заједно и прозборимо коју добру. Сад знам да не могу променити ствари, и ових пар седих што у двадесетој имам, то је све од упињања против система, а против система не можеш, не можеш више ни да га подриваш, а камоли да стојиш сам на ветру, чекајући да нападнеш ветрењачу.

Крви моје крви одоше, и оставише брда пуста, ма све је то наше, вичу стари, е моји стари, то одавно није ваше, тамо где сте некад садили 'шеницу, ту сада веверице по јасеновима скачу, а дивљач више ни не бежи, знају да су господари свег што видиш, па и шире. А Жути и даље седи у дворишту, чека ђеда Љубана, да се врати. Дођем синоћ и кажем: "Иди Жути, доћи он неће." А Жути ме само гледа, па оде и седне у ћошак. Е зато ја волим мачке, оне умеју наставити живот, јер да за собом оставим таквог кера, каква сам будала морао бих се вратити, ђипити из ковчега и рећи старом керу: "Ајмо керу, дођи, мали керу", и отишао бих са њим у сутон, онако повампирен, јер такав сам неки, наопак. И ето, ту сам, сад идем да се обријем и легнем у кревет, и надам се да ова прехлада није озбиљна, ваља се сутра пробудити, дочекати нови дан, можда мало дужи и досадан, али ипак нови дан, а матора нек се гони у три врага, нашла се са мном јебавати, нек се носи и она ако јој двоје није доста, ако мора још једно узети, нек узме миша са ђедовог тавана и нек нестане на пар година. Као да сам себи нисам доста. 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren