Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

13. октобар 2011.

Како сам причао са бејб II

- Хало?
- Да?
- Хеј Бејб, овде Супермен.
- О боже! Поново ти.
- Осећаш се добро?
- Еј, слушај ме. Не можеш више тако да ме зовеш кад ти воља. Ја сам...Па удата сам, побогу.
- Мислиш?
- Ценим.
- Супер.
- Јесте. 'Си хтео још нешто?
- Заправо, јесам. Иди до прозора.
- Ево. Гледам, нема никог.
- Па нормално да нема никог кад пада киша, пизда ти материна!
- Па што си ме звао до прозора?
- Па да видиш како се осећам...Покисло. И хладно ми је око срца...Волим те Бејб.
- Што се не склониш са кише, побогу? И обуци се.
- Не глуми глупачу, молим те. Знаш о чему говорим.
- Можда.
- Ето. Чекам те на кеју...Дођи Бејб. И понеси онај секси секси капутић.
- Е, знаш шта? М'рш, кретену. Не знам ни зашто уопште разговарам са тобом. Само се нервирам џабе.
- Па ти прекини. Ионако ће ти ускоро доћи твој исфеминизирани глатки манекен, па се јебите. Обоје!
- Да знаш да хоћу. И хоћемо! Ћао.
- Чекај Бејб. Е, 'ало! Чекај бре, чекај...Имам нешто важно да ти кажем...Чекај. Имам још недељу дана живота...Чекај...Бејб...А у курац.


12. октобар 2011.

Потрага за срећ(н)ом

Знаш како...Неке љубави немају крај. Онако, теку и теку, ломе се и падају, устају, подижу се до неба, па се опет вртоглаво стрмоглаве доле, до дна. И увек постоји та једна нит на којој остају да висе, та једна, само једна. Ако једна таква љубав се, пак, прекине и постане сасвим обична (ако обичних љубави уопште има), онда та, једна душа којој је било више стало лута кроз вечност, сваки дан, по сунцу и по леду, кроз ливаде и шљивике, тражи срећу, тражи мир. И вечно узнемирена, не налази утеху ни у манастирима, ни у пороцима, ни на врху највеће планине, ни на дну мора. Нигде. 

И онда схватиш, то није права љубав. Да је права, трајала би за сва времена. Тај неки романтик фазон. И окренеш се, погледаш око себе...Седнеш у кутију за путовање у прошлост, окренеш један круг, прошеташ старом улицом, купиш сладолед и онда поново седнеш у кутију, па одеш у будућност. Видиш себе - седиш сам, у прашњавом стану са неким једнооким мачком у крилу. Не мрдаш, сав си утонуо у неки мрак, сенке ти играју на лицу, а тебе није брига. Помало се растужиш и помислиш како би било лепо да нађеш ону "праву". Која ли је? 

Хиљаду...Милијарду жена? Седнеш за комп, бациш мали прорачун...Тако је најпаметније. Твој прорачун, наравно, није тачан, али лакше ти је да верујеш у њега, да верујеш у нешто, па макар то била и бајка. Дакле...Имамо три милијарде жена на свету, отприлике. Ако су половина маторке, хрватице и ружне мађарице, долазимо до милијарду и по жена, од којих је једна она права. Наравно, такође треба узети у обзир и вероватноћу сусрета, јер може она бити она "права" до сутра ако живи у племену Масаи, ти у Београду имаш шансе један према сто милиона да је сретнеш. Мале, а? Знам. Но, ако избацимо све оне за које постоји мала вероватноћа да ћеш их икада срести долазимо до бројке од око пола милијарде жена. Ако будемо оптимистични, те узмемо у обзир да живиш у Србији, и да су ти шансе да ћеш отићи у иностранство као туриста једнаке шанси да ћеш повалити Џесику Албу у јаворовом сирупу, можемо комотно одбацити деведесет и шест посто жена из иностранства, тачније, остају само жене из окружења и мали проценат странкиња које су чудни путеви Господњи довели у нашу земљу. 

Самим тим, списак се смањује на неких десет милиона женских створова, који крију твоју, једину, јединствену, омиљену, прелепу, малу, потенцијалну девојку. Ако си човек који верује у судбину, иди јеби се, сваки дан шетај улицама, не би ли се случајно сударио са хот блондом, те јој подигао књиге и стартовао је на онај стари фазон оћу-да-се-искупим, бла бла...Ако си човек са вишком слободног времена и енергије, крени редом, имаш само десет милиона, а шансе да је нађеш у првих пет су приличне. Срећно, брате! Но, ако си практичан човек, попут мене, онда знаш да је потребан мало другачији приступ. Избаци све оне чији хороскопски знак се не слаже са твојим знаком и подзнаком, и кинеским и египатским и оним обичним. Потом, елиминацијом свих бичарки на трави које фурају кило целулита и ложе се на Цвијана, долазимо до, реалних, приступачних два милиона. Дакле, она права је ту негде, међ' два милиона других цура. 

Е сад. Да си Тарзан, ти би продубио своје искуство општећи са два милиона риба док не нађеш ону праву, али пошто ниси, онда можеш да је потражиш пријављујући се, на пример, на попис становништва. Дођеш, питаш све што те интересује и продужиш. Понекад застанеш, вођен оном чувеном - препознаћеш је кад је видиш. Наравно да то неће бити неки слоу-моушн, док се њена коса лелуја на ветру, него ће пре бити она како прождире бурек у пекари, док јој бркови од јогурта неодољиво добро стоје. Или си ти помало самообманути прикривени геј, па ти се све што има бркове мува. Но, како год било, са сваким прорачуном, па чак и оним најпрецизнијим није могуће се приближити оној правој на више од милион. Дакле, шансе да нађеш ону праву су један према милион. Највероватније ћеш се оженити неком несрећницом која ће те тући француским кључем када дође пијана са посла, ал шта ћеш. И не! Она није она "праваaa".

Само се потруди да не умреш сам. То је тако тужно. Још је тужније што сам је можда некад видео, чуо, па чак и додирнуо. Можда сам стајао поред ње док сам чекао воз, можда сам јој немарно испрљао сто у кафићу у ком је конобарисала, можда сам је чак и...волео. Много је ту "можда". Можда и сувише, можда и премало. Како год било, схватио сам да је време да скинем ову картонску кутију са главе и да дођем себи. Не може се путовати кроз време у картонској кутији! Не м-о-ж-е. 

п.с. Наћи ћу те, значи ниси свесна како ћу те наћи. ;) 

10. октобар 2011.

Шта је то било?

Јеботе. Четрдесет хиљада година еволуције језика и и даље не постоји реч која би описала наш однос. Како назвати петомесечни саживот средњовечног алкохоличара и будуће правнице којој већ четири године фале два испита до дипломе? Љубав? Срећа? Чудновата магма, маса, која прави плавичасте кругове на небу и одазива се на име Навика?

Живели смо на селу, уствари у граду, некад у селу. Искрено, нисмо имали кућу. Али смо зато имали коња по имену Клинтон. Врашки добар коњ, тачније коњина. Ишли смо спором траком аутопута 64, Клинтон је штуцао тромо, а она је имала распарене чарапе и била је врашки лепа. Човеку све постане врашки добро када нема ништа, не замерите. Дали смо жмигавац и уобичајено споро се искључили ка негде. Нисам прочитао име места са табле, а није ни она. Није нам то била једна од важнијих ствари у животу.

Након неког времена наишли смо на биртију, неку, обичну. Наравно, имали смо стандардан хипи перформанс, као брига нас за све, имамо коња и баш нам је лепо. Наравно, истина је била ту негде, али је такође чињеница да нисмо имали за 'леба. Уствари, ми ни нисмо јели 'леба, пропагирали смо тоталну дијету која се састојала баш из онога чиме би нас понудили локал патриоте, фармери и остала багра која се вуцара по биртијама око поднева, кад за биртију време није. Неко би рекао да је за биртију увек право време, и ја сам тако некада говорио. Али, несташица новаца, другара и јефтине брље са тржишта ме је натерао да се променим и да идем у биртију само увече, када има довољно крембиља које можеш обрлатити за туру, две или евентуално десет.

Сутрадан смо кренули даље, Клинтон је био нешто кљакавији него иначе. Не знам да ли је то било због старости или глади, али није изгледао добро. С друге стране, Она је исплела кикице, уредила се и навукла нормалне, најлон, чарапе у којима је изгледала баш некако похотно и лепо. Поново смо се поваљали у трави, пар пута. Док нисмо поцепали најлон чарапе. Онда смо наставили. Опет аутопут, опет спора трака, опет исти живот. Све док једном нисам отишао на неку ливаду да се олакшам. Када сам се вратио није их било. Моја будућа правница је одјахала на разнобојном Клинтону негде...Негде далеко.

У даљини су се зачуле сирене, а ја сам се само окренуо. Тражио сам погледом нешто мени непознато, недокучиво, а потом сам се тргао, отворио очи, отресао прашину и отишао да копам неки канал. Рекоше двадесет јура и гајба пива, ако завршим свих триста метара до вечерас. Не верујем да ћу моћи. Не више. 

9. октобар 2011.

Квази

- Ено га! Ено га! Држи га!

Њих пет, а ја сам. 

Седео сам на клупици са неким квази другаром, пили смо пиво и мотали дуван, јер нисмо имали пара за праве цигаре. Фурали смо јефтину кул варијанту на коју су падале клинкице из нашег блока и то је било то. Ништа више. Таман сам смотао неки наопак цигар, када су се иза ћошка појавила њих петорица. Клинци, петн'естак година. Са једним сам се закачио пре месец, два, управо због једне клинке. Он квази криминал, ја квази клошар. Све је овде привид, јебига, нема ништа право. Видели су ме. Мало дувана је испало из квази цигаре, а ја сам се превнуо преко клупе, пољубио влажну земљу и почео да трчим. 

Трчали су и они, сви осим Неше Дебелог, он је застао, а потом се изгубио негде, вероватно се сручио на неку клупу, да испусти газирану душу на нос, па да настави лов. Завијао сам слабо осветљеним стазама између зграда, а они су верно пратили бесно режећи. Нисам знао више ни куда трчим, ни шта радим, мозак ми се искључио, и не знам шта се укључило, али знам да сам трчао као луд. Све док нисам налетео на жичану ограду од три метра у некој уличици. И прескочио је. Адреналин је одрадио своје, а моје патике које личе на папуче више од папуча му нису представљале ни најмању препреку. И било ми је драго због тога. 

Осврнуо сам се на трен. Један је носио неко дрво, а друга двојица су држала неке сјајне ствари у рукама, вероватно лептире ил' скакавце. По' фауне 'оће да ме гази. Ако урачунамо и ове мајмуне и међеде што ме јуре. Повици су били све ближи и ближи, а осећај страха се ширио кроз моје руке, уста и косу. Раније сам се питао какав је осећај имати афро фриз. Сада знам, иако сам ошишан на кеца-тројку. И таман када сам се одлучивао да ли да станем и да буде како буде или да трчим право на аутопут, да ме неко размаже к'о паштету, наиђе неки такси. Повичем ја, он стаде пар метара даље. Потрчим тамо, а нека госпођа изађе из зграде у бану право у такси. Срање. Можете рећи да сам пичка, али мени се чинило да ће аутопут да ме мање боли. И тако, затрчао сам се, посред. Једну траку, па још једну. И травњак и ограду прескочио, и још две траке претрчао. Осврнуо сам се опет - није их било. 

И док сам покушавао да се мало орасположим и компресујем косу на њену природну величину, испаде ми дуван из џепа. Погледам га, помислим како ми само још он треба, као да нема довољно људи које хоће да ме убију. Бацим и ризлу из џепа, шта ће ми, кад више нећу да мотам. Погледам на лево - река. Наставим да шетам кејом, срећан што осећам хладноћу. Погледам у месец, па испред себе, па опет у месец, онако сјајан и жут, па опет испред себе. Један такси је стао ту, препречивши ми пут, а из њега је изашао Неша Дебели једући хот-дог са кечапом. Оклизнуо сам се и пао на стену, једину која постоји на обали. 

Неша Дебели је пришао ивици, погледао доле, а потом дубоко загризао свој хот-дог. 

7. октобар 2011.

О толеранцији

Било је лето и било је до јаја вруће. Оно као, можеш да пржиш јаја на хауби аута који немаш. Био сам прва година. Фазон, тек кренуо у средњу, помало усамљен и још увек пун наде да овде нећу бити кретен. У основној сам био, неки, тако ми рекоше, чудак. А овде ме нико није познавао, могао сам бити кул. Или, макар се тако чинило у мојој глави. 

Она је била одличан ђак, помало дебела и још мало дебела. Ја тада нисам ништа знао о женама, као ни сад. И не знам ни ја сам како, али постасмо ми добри пријатељи. Типа, када би купила сладолед ја бих јој појео више од пола. Или кад би узела чет'ри паковања ољуштених семенки, ја бих појео три. Мислио сам да јој тиме чиним услугу, а и било је и смешно и корисно паразитирати у то време. Често смо седели на једној клупици у парку иза школе. Она и ја. Понекад би ту био још по неко, али углавном смо били само ми. 

Једног лепог дана, који се ни по чему није разликовао од било ког летњег дана, седели смо на тој, горепоменутој, клупи и јели сладолед. Нешто сам је задиркивао, а она се смејала. Готивио сам, баш. А онда је, из чиста мира, скочила на мене и гурнула ми језик у грло. Беше то поприлично стресно искуство за мене тада. И од тада смо ми, били, у вези. Ја као ја, нисам имао појма шта човек треба да ради у вези, као ни како да јој се јавим сутра у школи пред свима. Размишљао сам о томе цело послеподне тог дана. 

Ујутру, када сам довукао своје уснуло тело до учионице на трећем спрату, дочекала ме је она, за топлим загрљајем и пољупцем који је, у најмању руку, био страшсан. Осетио сам се, некако, заштићено у њеном загрљају, као каква женица. Свиђало ми се некако. 

Три дана смо били заједно, ниједном се посвађали нисмо и ја сам већ помало, крадом, помишљао да имамо заједничку будућност. Мислио сам, јест' да имам петн'ест година, ал' ако се баш поклопи, јебига, женим се. Шта ме брига. Мада, имали смо мањи проблем. Наиме, чак ни након два дана озбиљне везе, није ми дала да јој додирнем груди. А баш су ми изгледале мекано и баш сам желео да их додирнем. Али, прешао сам преко тога, јер сам прочитао негде да је за срећу у вези потребан компромис. Тада нисам ни знао шта то значи. Сада знам. Сада немам девојку. 

Тог кобног трећег дана, на малом одмору између петог и шестог часа, кренуо сам да се олакшам. Ушао сам у мушки тоалет, све кабине су биле затворене. Гурнуо сам прва врата, ударила су у нечија леђа. Исто је било и са другим и са трећим. А четврта? Иза четвртих врата ме је чекао џекпот. Она, моја помало дебела и још мало дебела девојка, са два лика се 'вата. Пу! 

Веома разочаран, увређен и бесан, кренуо сам кући. А онда сам застао, окренуо се. Није трчала за мном. Прошетао сам до њене зграде, позвонио, отворио је њен ћале. 

- Добар дан господине, ја сам Алекса, а ваша ћерка је курва. 
- Драго м...Шкк?! 

И онда му ја испричам шта се издешавало између његове ћерке и мене, као и да су моје намере биле озбиљне. Човек беше заиста разуман. Чак и сувише. Она је сада у неком швајцарском интернату за балерине, а ја сам сам. 

Људи, толеранција је најбитнија, не дозволите да вам ситнице кваре срећу.


5. октобар 2011.

Водич за како да се добро удате жене!

Не постоји. 

п.с. Могао бих да напишем коју реч, али то не би било довољно. А као што знате, моји водичи треба да вам промене живот набоље, а не да вас учине лаким. Тако да, жао ми је, али ову мистерију ћемо решити другом приликом.  

п.п.с. Ако си весела млада дама пријатне спољашњости, јави се ружном тужном младићу ради дискретних виђања и евентуалног брака. МОГУЋ БРАК! Ммс прво! Геј и допуне стоп. ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! Само озбиљне. ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! 

О новчићу

Малопре сам схватио нешто. И одустао од објаве приче о неким кинезима. Касније. Лежим сада, на овом мом кревету, бленем унаоколо и кликне ми нешто, у глави. Понекад ми кликне и у колену, али то сада није важно. Гледам ја сада ове неке, као, битније изборе у мом досадашњем животу, и сконтам пар ствари. 

Када сам уписивао средњу школу, хтео сам да будем програмер. Нисам хтео да будем доктор, ни механичар, ни жиголо, ни било шта друго...Програмер. Мислио сам да ће ми живот бити лакши ако знам шта хоћу. И јесте. Лепо, гледао ја шта ћу и како ћу, мислио да сам уписао рачунаре, кад оно међутим! - машинство. Први пут на пракси - шмирглај металну цевку док мајстори пију неку шљиву. Друштво добро, школа донекле, предмети никакви. Средња к'о средња, ово што сам радио и учио са шест хиљада мушкараца, могао сам, комотно, и у медицинској међ' шест 'иљада жена. Али нисам. Јебига. 

Даље, читаву средњу сам контао да ћу бити програмер. Знаш оно, стојиш за глодалицом, глођеш материјал блабла, онда те пукне флешбек неки и ти појавиш пред којекаквим факултетом, са дипломом. Програмер, јеботе! У средњој сам, баш због те љубави коју гајим као орхидеју под неонским светлом, научио доста и стекао солидне основе за касније. То ме је мало умирило, јер, иако сам заглављен са тридесет клошара, правим тракторе и изучавам зупчанике, има наде, имам основе, касније ћу бити оно што желим. 

Временом, једни крену да ми говоре како код нас има пун курац програмера и тако то, а други сасвим супротно, да их ките сувим златом, јер су, уствари, ретки попут једнорога. Ја нисам веровао ни једнима ни другима, него сам некако, својеглаво срљао ка том сну. Што је најгоре, ја сам у таквим ситуацијама самоуверен као Фердинанд када крене на матадора. Сви знамо колико је пута матадор склонио мамац и рогоња се закуцао у зид. Наравно, ту је и друга страна медаље, понекад и бик убоде. 

Дакле, завршио средњу, био први испод црте за смер који сам хтео...И, па, опет је судбина умешала прсте. Професорка физике, из средње, је уписивала свог мужа на факс и натерала ме да одем да студирам ово - телекомуникације. Касније, ето, испаде да су били у праву они што су рекли да програмера има као комараца на Сави. И ја остадох! на овом смеру. Не заглавих, него остадох. Јер, ако ме је ова река носила ових деветнаест година, нек ме носи и даље. Ко сам ја да се противим? Фазон, баш ме брига. Вероватно ћу се бавити неким хеви рандом занимањем. Типа, бушићу рупе на Антарктику или полирати Фијатове израдке. Тако нешто. 

Сад ме мало буде срамота кад помислим да сам хтео да будем роштиљџија. Еееј, овакав човек да буде роштиљџија?! И знате шта? Некако, некако ми се данас стишала она жеља да програмирам. И жеља да пишем се стишала, донекле. 

И убудуће, одлучује новчић. Доста сам ја разбијао главу око небитних ситница. Ионако, човек увек буде оно што хоће. Ако хоће. 

3. октобар 2011.

Водич за проживљавање бруцошких дана

Дакле, драге колеге бруцоши, да вам пожелим, пре свега, срећан почетак и много успеха кога, наравно, нећете имати на свим пољима, али! поприлично је важно да не будете потпуни промашај. Што зарад вас, што зарад ваших родитеља, морате се снаћи у свеопштој џунгли која прети да вас претвори у...Па, у нешто што ви свакако нисте. Но, пређимо на битније ствари:

Ја, као аутор овог текста, искористићу своје једнодневно искуство да вам помогнем да будете оригинал бруцоши!, осим ако сте штребери - то је непоправљиво. Штампано издање овог водича можете набавити на! најближој скриптарници, ако има кров. Ако не, погледајте унаоколо, ово забрањено штиво су моји активисти највероватније поставили иза хибискуса или у канту за смеће. Ако живите, па, у пизди материни, молим вас да одштампате овај водич у шеснаест хиљада примерака и да га потом, у касне ноћне сате, разделите бруцошима. Е сад стварно почињемо:

Јутрос си устао, почешао мурицу, и храбро закорачио пут факултета. Почело је. Шта сад? Како бити добар бруцош? Како?! 

Као прво, и најважније, увек носи индекс са собом. Носи га у продавницу, цвећару, на гробље, па чак и у вц. И не, не носи га у џепу или гаћама, јер је заиста јадно образложење рећи да га тако носиш да га не изгубиш. Носи га у предњем џепу свечане кошуље на сестриној свадби. Носи га изнад главе док се бањаш на Ади. Носи га бре, поред слике покојне бабе, на са'рани. Увек и свуда, нек се чује да си студент! Јест' да си упао на нежељене телекомуникације, или си са читава три бода на пријемном упао на самофинансирање, али то није важно - важно је да си студент! Успео си у животу! Зли језици ћуте док ти поносно једеш румунску верзију кит-кета у парку покрај клупе.

Ако си, паз' чуда, дошао однекуд да студираш, никако!, али никако! се не понашај смерно као код куће. Прво, зато што ниси код куће. А друго, зато што ћеш подивљати касније па ће бити белаја. А и сви ће сматрати "оним сељаком што је дош'о из пизде материне па подивљао чим је закорачио у град". Дакле, не дозволи да ти певају "Занела ме светла великога града", подивљај одмах! Иди право на сплав, са кофером! Добро, немој са кофером, није фора, ал' потруди се да људи виде да си бруцош! И да умеш да се проведеш! Иако не умеш.

Даље, веома је важан утисак какав ћеш оставити. Насупрот свима, запусти се. Коса да лиже преко ушију, брада к'о у искушеника, масти у ушима за комплетно подмазивање једног Фапа. Тај неки фазон. Нека изгледа као да си управо устао након стандардно луде ноћи, те си се дотетурао да по пети пут кренеш у прву годину. Иако ниси. Одма' одмери све три рибе у школи, те их у рекордном року стартуј. Сада следи мала дигресија, али вратићемо се убрзо на ово:

Пар чињеница о рибама које су тек кренуле на факс:

1. Женке, као женке, много лакше падају када су ошамућене свим тим сјајем. Фаакууултеет! Ваааууу! Твоје шансе као освајача се повећавају пропорционално са висином њиховог IQ-а.

2. Женке к'о женке, ако су однекуд дошле, осећају се слободно, по први пут у животу. Наравно, та слобода подразумева секс, дрогу и рокенрол. Не мораш бити геније да знаш да би требало да им будеш у близини.

3. Не прави исту грешку по шездесети пут у животу. Стартуј и оне ружне, јер пречесто се оне, за пар месеци претворе из ружног пачета у прејаку пачетину, са батацима и свим пропратним геџетима! Наравно, ако се твоје паче не претвори, него остане исто онако ружно...Па, јебига, заљуби се, шта да ти кажем, па се жени.

4. Нема, а можда и има, али ја тренутно журим у кафану, па морам ово да мало убрзам.

Вратимо се, сада, на вас, то јест нас, бруцоше. Пар ствари мораш да радиш, под обавезно. Прво, једи у мензи. Друго, од пара које уштедиш у мензи пробај микс кокса, хорса и чаја од жалфије. Нећеш зажалити! И увек, увек и свуда кукај. Јесте да ниси одслушао ниједан предмет, али кукај, кукај као да ти је камион размазао штене низ улицу. Ништа, одох ја сада да мало одморим душу. Наравно, индекс. Волим вас, моји драги пријатељи!

Е да, кад си бруцош, прилази непознатим особама у граду и представљај се као бруцош. Мислим да сам ја то радио и раније, у једном другачијем облику, али овај је стварно истински добар. Такође мислим да је могуће откопчати брус и отворити пиво индексом, али то још нисам савладао. Толико од мене. Ајд, буд'те добри. Проживитее ове дане, јер после ћете вероватно бити у браку, затвору или лошој хомосексуалној вези, тамо да вам неће бити ни до чега, а камоли до факултета.

Ухватио сам залет, јеботе, мислим да ћу положити први испит. Мислим. 

2. октобар 2011.

ЛСД попис

- Добар дан.
- Па и није добар, црн је, моја госпођо, да црњи не може бити.
- Паа...Ја вршим попис, знате, становништва. 
- А ја поправљам југа, па ако немате ништа против, ја бих овде да ми то обавимо. 
- Шта да обавимо?
- Па тај попис, жено! 
- Ах, да, да. 
- Извол'те, седите. Јест' мало улубљена, ал' може да послужи. 
- У реду је. Дакле, да почнемо. 
- Само ви. 
- Матични број, број куће, ципела и број мачића које ће ваша мачка да омаци. 
- Само тренутак. Извол'те. 
- Шта је ово? 
- Уверење, госпођо, да ја имам мачора, а не мачку. 
- Добро, значи цртамо мачку и мачиће, број ципела имам, ово је у реду, мхм...Извори средстава у последњих годину дана? 
- Никакви, госпођо, не бисте ми веровали, ал' тако је. 
- Начин путовања? 
- Паа...мало возом, мало аутобусом, некад бициклом, али углавном пешке. 
- Аха. 
- Значи није вам то мало чудно? 
- Не, и мој трећи муж је био такав. 
- Путник?
- Не, клошар. Национална припадност? 
- Индијанац, госпођо, ин-ди-ја-на-ц! 
- Да пишем? Ви се, да простите, много зајебавате.
- Пишите. 
- Матерњи језик? 
- Нашки, зна се. 
- Вероисповест?
- Џедај. 
- Опет ви. 
- Па је л' видите ви овде, ситним словима, да пише да по члану четре'ст три имам право да будем џедај?! 
- Добро, пишем, пишем. 
- Образовање? 
- Прошао обуку племена Масаи, веома задовољан наученим. 
- Значи, остало, мхм...Добро, даље...Домаћинство. Површина кухиње?
- Једем на улици. 
- У колико квадрата? 
- Аммм...седам? 
- Седам. Тако, лепо реци, мајку му!
- Може кафа?
- Може.
- Него, имате ли четвртог мужа?
- Јој, немам. Не знам ти ја изабрат' правог мушкарца, па то ти је. Пољопривредно земљиште?
- Орем. 
- А имаш ли, питам те, а не да л' ореш!
- Немам. Ал' имам плуг.
- Фино. 
- Јашта.

У Србији се између тридесет и педесет џедаја бори за боље сутра. Помози и ти, постани џедај! Нека Сила буде с тобом. А ја? Па, ја мислим да би требао полако да се врнем у домовину - Румунију.  

1. октобар 2011.

Из Будимпеште с љубављу

Људи, написао сам неколико прича док сам био тамо преко, у равници. Беше фино, а пре свега инспиративно. Некако, као да сам се вратио на колосек, исти онај са ког сам скренуо још у јуну. 'Ајд сад, да почнем, полако. 

                                                                                 ***                                                                                 

Док је воз лагано клизао, као по леду, један човек је ишао кроз вагоне тражећи нешто. То нешто је било поприлично тешко одредити, нешто као мећава или сан. Када се воз коначно зауставио, човек мирно изађе и пође низ претрпани перон. Будимпешта. 

Био је септембар и већ је постајало хладно, а он је био сам. У једној од околних земаља, живео је тај мали човек некада. Сасушена лица и тамнијег тена, изгледао је као човек који је сагорео своје животно гориво пре времена. Као свећа угашена тек што је почела да гори, као шибица беше, сав црн. Као сенка каква, мутна као Дунав који је промицао тромо недалеко одатле. Све то, и још много тога беше исцртала бурна младост на његовом лицу. Махао је својом железничарском палицом, из дубине превелике униформе, лагано и споро, све док не би велики железнички сат откуцао двадесет и два пута. Онда је постајао оно што заиста јесте - џанки, клошар, усамљеник.  

Његова обећања да ће се променити осташе само то - обећања, јер жеља беше прејака. Увек је желео више. Тако је и покупио сиду пре коју годину од једне младе даме, која беше тек стигла у град из сиротињске суседне државе. Касније је одлежао дину због пакета хорса. Није ни био његов, није он имао пара за то. 

И сада, ето, коначно је схватио шта тражи. Сам против света, и некад и сад, чврсто стоји на столици са конопцем око врата. На крају пута увек стоји један фењер, један чамџија или, макар, малени свитац кога би могао пратити. На крају његовог пута беше мрак, црни дубоки мрак. Било је тихо и мирно, било је вечно. Закорачио је. Коначно мало мира. 

Добродошао у рај.                                                                       

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren