Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

09. април 2015.

О тешком раду и родитељима

Јако је тешко живети са родитељима. Раније је било - морам да их слушам, под њиховим сам кровом. После је било - само да завршим средњу и палим одавде. Онда факс. Сад... Сад је - куда да идем кад ми је све ту?  И другари, и кер, и мачори, и породица... И јебига.

А онда, с друге стране, седиш и слушаш и не верујеш... Понекад баш не верујем шта се догађа. Једном су ме чак оптужили да сам украо кључ од купатила. Шта бих ја радио са кључем од купатила, јеботе? И никада ме нико није потапшао по леђима и рекао - добар си, верујем у тебе. А тај моменат, тих пет секунди, ми је требало у хиљаду прилика до сад, али га никад нисам дочекао. Увек је било - ма нећеш ти то моћи... Ма ниси ти за то, иди ради у магацину... Прича се сада променила. Сада имам диплому, па више није - иди ради у магацину, већ - иди ради негде... Није важно што овде радим оно што волим. И што зарађујем више него што бих могао као мучени инжењер почетник. Не. Важно је да је овде малтене грех бавити се писањем, послом на ком не грчиш своја леђа, не радиш прековремено, већ седиш, пијеш чај и пишеш... 

И никада, баш никада нећу разумети радничке породице... Јесте, ми смо дошли овде са две торбе. Сада имамо и кућу и југа (не знам је л' смем рећи "кола") и сасвим океј живот. То су моји родитељи створили. То је у реду. Али ја, који сам одрастао како сам одрастао, не верујем у тежак рад. Презирем тежак физички рад и сто сам се пута закачио са старим због тога што радимо све по десет пута... Стављамо ствари овде да би их сутра носили тамо... Градимо привремену гаражу, уместо да додамо који динар и направимо праву гаражу. Али не, ми градимо, па ћемо да рушимо, па ћемо опет да градимо! И тако те ствари. Тежак рад је срање. Треба бити вредан, али не уз лопату. Да се разумемо, океј је ако ти то волиш. Али ја сам гребао и гребао да бих коначно могао да седнем и кажем - јебеш тежак рад, важан је паметан рад! Ради паметно! 

Јеботе, колико људи не разумеју. Уколико радиш паметно, зарадићеш паре. Парама можеш да платиш људе да одраде те физичке послове. Не мораш све ти лично да урадиш! Фазон, уколико радиш на мешалици цео дан, изгубићеш више пара него да си седео у својој фотељи, чист, и радио, а платио неког да ти то заврши... Одбијам, категорички одбијам да поверујем да је тежак физички рад неопходан за живот. То моје одбијање и чињеница да немам девојку само подгревају притиске којима сам константно изложен. 

Кево, а и ти ћале, иако си сад поносан што сам нешто постигао, но пасаран! Неће проћи! Јебига. Да сам вас слушао, сад бих радио у магацину и имао бих троје деце са женом коју не волим. Заборављате да сам перфекциониста. Не неки лажни, већ онај прави, одистински, онај што се клати на граници са опсесивно-компулзивним поремећајем. И зато, мој живот ће постати добар. Средићу си гајбу и одвојити се. Радићу шест сати дневно и имаћу баш паметну жену. А и лепу. Лепе жене баш иду уз ружне мушкарце. Имаћемо кутак за читање, сулуду спаваћу собу и свуда ће владати апсолутни мир, без икаквих потреса, размирица и сличних зајебанција. Дијалог и секс, јеботе, како људи не виде да је то пут до савршеног брака?! Па, добро, шта ја знам, нисам никад био ожењен. 

Али једну ствар сигурно знам. Нећу да ринтам! Нећу да живим просечно или лоше! Хоћу да живим добро! И има да живим добро! И све те приче о томе какав сам можете да причате до миле воље! На крају ће епилог бити исти као и са оптужбама за крађу кључа од купатила - након две године је пронађен испод веш-машине, а ви ћете, као и тада, признати да нисте били у праву. 

Срдачно ваш,
Митоман

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren