Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

04. април 2015.

Реалност и снови једног желитеља

Данас сам подигао диплому. Никада нисам имао среће са тим свечаним тренуцима. Рецимо, када сам завршавао средњу, нико од мојих није био ту. Стари у болници, кева на послу, сестра у школи. Нисам имао ни превоз. Мислим, не јебе мене то што сам ишао бусем, ишло је сигурно још хиљаду клинаца. Мене јебе то што нико није био ту. Данас, дођем, донесем ту јебану диплому, која, у суштини, вероватно неће наћи своју сврху, јер ЈА САМ ПИСАЦ, НОВИНАР, и ја радим оно што волим, и јебе ми се за диплому струковног инжењера.  Али сам баш желео да имам слику са дипломом. Потрудио сам се да изгледам као човек данас. Ошишао сам и обријао. Навукао сам скупу кошуљу и скупе панталоне и скупу јакну преко. Платио сам да изгледам као човек. Није ми  то био проблем, него само кажем - потрудио сам се око овог дана. Дођем гајби, неки хаос, свађа, и не добијем своју слику са дипломом. Срање. Нема везе. Покушаћу опет на свадби. Или можда све прође како треба када добијем клинца/клинцезу. Једном ће ствари морати да се промене. 

Некако, ствари видим мирно. Понекад имам осећај да сам ја једини овде који види реалност. На пример, вечерас сам пио неко пиво у крају. Крај је већ једно две године подељен. Како пролази време, све се више делимо. А некада смо, такви какви смо, мучени, били ипак некаква група. И свако је знао где припада и знао је да има неког ко му чува леђа. Тога сада нема. Имаш џанкије и стрејтере и запослене и незапослене и површне и дубокоумне и имаш оне који би ти увек помогли и оне који не би никад. А најтужнија ствар од свих јесте, да сам ја једини тип на ветрометини. Свуда припадам и не припадам нигде. Решавам проблеме у крају. Размирице између џанкија и ових других. Између богатих и сиромашних. Између ових и оних. То је дужност, као, и увек се радо одазовем, али ово је превише... 

Сасвим сам сигуран да је ветрометина добро место за моје писање. Али није добро место за мене. Ја стојим, а ветар дува са свих страна и никако да ме одува негде... Ја само желим да припадам негде... Али такође верујем да нико од њих није у праву. Ни џанкији ни стрејтери... Ни они што су лукави и оговарају, а ни они што би дали ти све, јер су будале и то би урадили за свакога... Нико баш није потпуно у праву. Не виде себе. Не знају да греше. Јебига...

Реалност је, схватам, да ми више од свега треба добра жена, моја жена. Немам времена више за ове обичне које нису праве... Довољно ми је да поразговарамо на сат времена и знаћу... За сваку знам, видим, објективно, како би то нешто наше изгледало... И врло ретко наилазе оне које имају потенцијала... И до сад никада није успело између нас... Што је девојка савршенија за мене, то ме мање хоће, упркос покушајима да будем што бољи тип за њу... Некако, заиста желим, да седим у нашој фотељи и да ми она седи у крилу, да јој својим храпавим гласом читам књигу и да светиљка буде лагана, да имамо тај романтични тренутак међу свим тим књигама и том благом светиљком... 

Наравно, заборављам да сам сувише компликован, да су моје мане често неиздрживе... Не једем поврће, волим да је све уредно и чисто, понекад сам опседнут распоредом ствари, нарочито књига, мрзим да се свађам, чак и онда када треба ради мира у будућности... Волим да контролишем ствари, волим секс, можда чак и превише, и генерално умем бити понекад баш сјебан... Не бих да звучим умишљено, али, можда је та сјебаност последица реалног сагледавања ствари... Ипак, имам неку дозу оптимизма у себи, и увек сам насмејан. Не због себе, већ због других људи. Желим да имају наду. Желим да верују да могу једног дана бити весели Јанко, без бриге на свету, који сваки свој проблем може да реши... Моја жена би морала да се носи и са сјебаним Јанком, не само са веселим. Верујем да је то велики проблем.

И кажем, све долази на своје место, само још та ситница, та жена, моја жена, да се појави, јер некако, мислим, када би се појавила, кроз пар година, свет би био под нашим ногама. Уз њу, ништа ме не би спречило да грабим и гризем и гребем напред, до врха... Никада нисам имао неку подршку од породице или околине... Макар не онда када ми је требало...  Лако је сада мојима да ме тапшу по рамену јер пишем за Нигерију и Канаду и Јужну Кореју... Лако је сада... И зато кажем, када бих имао искрену подршку жене, жене која ме воли, за све велике ствари у које желим да се упустим, мислим, у ствари, не - ЈА ЗНАМ, да бисмо нас двоје суверено владали нашим срећним животом. То је све што желим.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren