Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

07. септембар 2014.

Добар дан који је могао бити сјајан дан

Седела је на фотељи, а ја сам стајао на клупи и сређивао полицу са књигама. Повремено бих ухватио флеш њених белих гаћица док је прекрштала ноге. Причала је нека тешка филозофска срања, типа - зашто би смртна казна требало да буде забрањена... Имао бих доста да кажем на ту тему, али само сам ћутао, слагао књиге и повремено бацао поглед на њене ноге. 

- Знаш, ко има право да одлучи да си ти заслужио да умреш? Само Бог, ако верујеш у њега...
- Аха.
- Чини ми се да ме уопште не слушаш.
- Не слушам те.
- Зашто ме не слушаш? Ово је важна тема.
- Виде ти се гаће. Иду фантастично уз те чарапе.
- Оо... Па хвала ти. 
- Нема на чему лутко, и не брини, знам да никада не би спавала са мном.
- Па искрена да ти будем, заиста не бих.
- Знам, зато те и пуштам да причаш шта имаш и зурим у твоје ноге, чекајући да их прекрстиш и обоје смо задовољни...
- Сад ми је мало непријатно...
- Ма нема разлога, заиста... Замисли шта би све могла да ми кажеш да седиш ту гола... Могла би сатима да причаш и имала би моју пуну пажњу...
- Не планирам да се скидам пред тобом, побогу, ми смо другови!
- Тито је давно мртав, а са њим и другови и другарице.
- Ма ти ниси нормалан.
- Знам. Опростићеш ми ако те пљунем у некој причи данас-сутра.
- Зависи колико ме пљунеш. Нисам заслужила то.
- Можда и ниси, али то је опција која ми увек преостаје.

После смо водили неки апсолутно смешан разговор о књигама... Када је кренула да изађе из собе, помислио сам да је ударим по дупету. Онда рекох - можда боље не. А онда је она отишла кући. Проклета морална аристократкиња. Ништа се посебно није десило тог дана. Али сваки дан у ком ти се не деси неко тешко срање је добар дан. Плус сам чуо пар аргумената за забрану смртне казне због којих сам још сигурнији да је смртна казна једини сигуран пут ка спасу човечанства...

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren