- Желим да се тркам са тобом, да те победим...
- У реду, ја волим када ме победиш.
- Али није занимљиво ако ти не желиш да победиш.
- Да бих ја желео да победим, вероватно морамо да се кладимо.
- Кладићемо се. Трчимо за месец дана.
- У реду. Али тада ће падати снег и најбоље би било да седимо у мојој соби, пијемо чај и читамо књиге...
- Трчаћемо по снегу. Хм... Доводиш девојке у собу да само пијете чај и читате књиге?
- Па да. Углавном нису расположене да гледамо неки филм. Можемо гледати неки филм ако желиш.
- Ипак мислим да ћемо чај пити негде у граду. Не мора у твојој соби.
- То је сасвим у реду.
- И уплашио си ме оним страшним причама на блогу.
- Страшно си плашљива особа онда.
- Имам трауме из детињства.
- Сви их имамо. То је у реду.
Онда смо заћутали. Замислио сам је на мојој фотељи, како ме гледа прекрштених ногу. Изгледала је сјајно. Пркосно. Једна од оних дама које док ти се смешкају мисле - изузетно си безобразан, досадан, апсолутна супротност мојој такмичарској личности која тражи мачо мена... И тражи човека у чијем ће се загрљају осећати сигурно, али не и угушено, плус он мора бити сјајан, елоквентан, згодан, паметан, духовит и надасве покоран, покоран до те мере да његова личност не постоји у присуству жене коју воли или обожава... Разумео сам је, разумео сам како размишља и колико жели бити размажена. И ја бих заиста могао бити тај покоран човек, можда... Али с друге стране, заиста ме боли курац да будем роб жени која не жели да пије мој сјајни чај и чита књиге, моје сјајне књиге, на мом сјајном кревету... Рецимо да си победила. Схватио сам да жене углавном траже или роба или господара, никада човека са којим ће стајати раме уз раме и стварати најгенијалније разговоре, цртеже, децу на свету... А у томе лежи моја победа. Добра трка. Сви смо се лепо насмејали.
0 коментара:
Постави коментар