Данас сам схватио нешто врло важно... Желим да будем богат и славан. И писац, уз то. Писац пре свега. Вероватно глуп сан. Радити као писац је немогуће. Можеш само да седиш и пишеш и продајеш то. Тешко је писати по калупу, наруџбини... Морам да покренем ствари са мртве тачке. Добро сам почео, пре пар година. Пар парцијалних објава, пар књига, часописа... Обећавао сам. Подршка околине. Све. Једног јутра сам се пробудио и помислио - јебеш ово. Наставио сам да пишем, али ни на један конкурс се нисам пријавио од тад. Но, то није важно.
Схватио сам да је ово вече право вече, једно вече у деценији, када могу искорачити из несврстаних и погазити правило да своје писање одржавам чистим од својих политичких, етничких, националних и сличних идеја и мишљења... Писање није место за таква срања. Али ово мора бити речено.
Желим да кажем, да сваке деценије једном или двапут дође тренутак да Србин престане бити варварин, будала и последњи папак света... И дође време да стане на кров света. На кров једног од многих врхова света... И када ми приђе чича у парку и почиње - "извините момци", а ја га прекинем са - "Немамо паре, продужи даље...", одговара ми питањем - "ма јебеш паре, него шта мислите, хоћемо ли јебати маму овим Америма?"
Да не играмо вечерас, можда би он тражио паре. Вероватно би. Али вечерас не. Вечерас нисмо говна једни према другима. Идемо на кров света заједно. Кад чујеш некога како срчано прича о текми и насмешиш се. И сви се смеше. И сви се гледамо и добри смо. Браћа. Желео бих да тако буде сваки дан. Само то сам хтео да кажем. ИДЕМО СРБИ!
0 коментара:
Постави коментар