Волео бих да сам био у цркви данас. И нисам неки бојажљив тип, али бих заиста волео да сам био у цркви данас. Срео сам једног типа, знаш. Испрва се чинио као још један лудак који трчи улицама овог града. Сео је поред мене на клупу, у неком несрећном парку који више ништа зелено нема, осим клупа. Негде у ћошку парка, постојала је још једна, последња, клупа браон боје, радници нису имали боје да офарбају још њу, и отишли су, никад се не вративши да доврше посао. На њој сам седео ја. А поред мене - он.
Причао је неке ствари. О томе како је лепо живети. Како је стар хиљаду година и како и даље ужива у сексу или добром вину... Како мрзи ове нове писце, како су то само пискарала за њега, како су стари били много бољи... Говорио је и нешто о томе како су чоколаде фантастичне данас... Причао ми је како је видео опсаду овог града и о његовом учешћу у неколико ратова у неколико векова...
Никада се није борио за циљ или узвишену ствар, јер их није могао разумети... То сам знао. Морао сам га упитати једно питање, док ми излагао своју немерљиву храброст. Питао сам: "Како се твоја срчаност може мерити са срчаношћу човека који јуриша на непријатеља знајући да може погинути, знајући да мора учинити све да заштити своју породицу, имање, земљу? Како, када ти знаш да те метак, ма шта учинио, погодити неће?" Погледао ме је чудно. Као да зна. Онда је само окренуо главу и наставио да зури у једну несрећну љубичицу која је израсла у овој недођији.
Причао ми је још неке ствари, важне ствари... О женама које је љубио и можда волео, о његовој деци чије праунуке сада среће широм света, док лута... А ја сам седео поред њега и слушао, слушао... Увек сам слушати умео.
Волео бих да сам био у цркви данас. Волео бих то, јер данас, баш овог дана, сам рођен, пре хиљаду и двеста година. Волео бих да сам био у цркви данас, да покушам, као и сваке године, да замолим онога горе, да ми опрости и да ми дозволи да поништим уговор који смо склопили.
0 коментара:
Постави коментар