Лежао сам у својој ћелији и зурио у плафон. Плафон сам пре пет или десет година исцртао разним лицима разних жена, лепе, добре, лоше, са крупним образима и малим љупким уснама, са великим очима које сијају и ситним предивним осмесима... Све су биле ту. Много њих. Све које сам икада срео. Можда мало више или мање, није важно... Важно је да су ми правиле друштво свих ових година. Дане смо проводили разговарајући, ја сам им причао свакакве глупости и безобразлуке какве само од затворских дрипаца можеш научити, а оне су се дуго и гласно смејале... И имао сам једну која се разликовала од свих. Била је то моја мачка, на блиставој колор фотографији. Мачка која је ставила тачку на моју женскарошку каријеру. Сјајно је изгледала. Иако је већ одавно нема. И тако, дан за даном сам нанизао као перле и на крају завршио изгубљен у времену, годинама и узалудности живота, још увек без трунке кајања за дела која сам починио.
Нови судија је стигао у град, знао сам то, сви су знали то као што су знали да врши ревизију старих случајева... Број смртних казни је драстично опао у последњих пар година. Одлучили су да пар копилади пошаљу у дугу шетњу по паклу и нови судија је био прави човек за тај посао, био је пијанац и није марио за врага или бога, а камоли за пар убогих ђаволова. Завршило пет или десет или педесет робијаша на столици, њему није било важно, посао би био обављен, а он би испијао свој вечерњи виски у осам часова изјутра и није било никог у овом граду ко би му то смео замерити.
Знао сам да ћу међу првима, ако не и први сести на столицу на струју и одјахати у сумрак. Нисам био нимало несрећан или огорчен, једноставно нисам марио за то, чекао сам само да дођу по мене. Чекање је представљало проблем, јер су се јављали неки нови пориви у мени. Желео сам да се погледам у огледало. Нисам имао огледало у ћелији, то су смеле само оне ситне рибе да имају. Питао сам чувара да ми донесе једно, али ми је он рекао да немају огледало и да ми га зато не може донети. Био је фин. Увек су били фини према умирујућим типовима. Писало ми се. Још једна ствар која је почела да ме гризе. Морао сам написати нека писма.
- Еј, другар! Можеш ли ми донети оловку и парче папира?
- Сачекај мало Мигел.
- Океј другар.
Донео ми је пар папира и оловку.
- Еј, другар! Оловка не ради. Можеш ли ми донети другу?
- У реду Мигел. Донећу ти другу оловку.
Донео ми је другу оловку. Није радила.
- Еј, другар! Ни ова не ради.
- Јеби га Мигел! Нема више оловака за тебе.
- Океј другар.
Вукао сам оловку по листу, али није остављала траг. То ме је мало снуждило. Што нисам ухваћен у некој држави која даје последњи оброк несрећницима попут мене? Још више сам се снуждио, знајући да нећу јести колача пред одлазак, већ уобичајене сплачине. Чуо сам пендрек како клизи по решеткама. Надао сам се да не долазе по мене. Ипак јесу.
- Еј, Мигел! Идемо.
- Могу ли... понети слику моје старе?
- Не можеш Мигел. Тако где идеш неће ти требати.
- Идем јахати електричну столицу, а момци?
- Ти си луд Мигел.
- И није нека смрт, а другари?
- Не идеш на столицу, Мигел.
- Како не идем? Зашто не идем?
- Мртав си већ два дана, Мигел. Обесио си се.
- Мртав? А где идем?
- Не запиткуј пуно Мигел. Ено ти је жена, чека те.
Моја стара дебела Лајзла ме је чекала испред, са црвеним кармином и у белој хаљини на ружичасте цветове. Умрла је пре више од петнаест година. И није прошао ни један дан да ми није недостајала. Пришао сам и загрлио је.
- О мој јадни црњо, рекла је стегнувши ме јако. Онда ме је ухватила за руку и повела некуд.
0 коментара:
Постави коментар