Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

08. фебруар 2013.

Вилене горе

Џеф Ричардсон је био поштар већ двадесет и три године. Свакога дана би долазио на посао, узимао торбу и слагао писма у њу, а потом седао на бицикл и вечито зурећи у свој излизани сат хитао широким улицама малог села на обронцима високе планине да испоручи пошту на време.  Није Џеф био неки леп човек. Био је мали и помало грбав од сопствене тежине, проћелав и имао је нескладно крив нос који га је чинио карактеристичном њушком коју су сви житељи забаченог села увек препознавали и радо дочекивали. 

Џеф Ричардсон није било ни леп ни срећан човек, имао је скоро педесет година и није био ожењен, није имао никакву имовину до малог собичка који му је доделила општина и који су му локалци преуредили од некадашње канцеларије одељења за поплаве (Одељење за поплаве је расформирано пар година раније када су људи из врха схватили да у овој планинској регији нема поплава, као да их никад није ни било. Расформирање одељења је тешко погодило његова четири члана, који су већ годинама навикли да играју мице и пију пиво на радном месту. Њихови животи су потпуно изгубили смисао, па је држава била приморана да им плати психијатријско лечење). Његов кров је и након сређивања повремено прокишњавао, али пошто није имао пара за психијатра, одлучио је да је право време да почне да гаји здраву љубав према чашици. Наравно, љубав к'о љубав се отела контроли и убрзо Џеф више није био заљубљен у чашицу, већ искључиво у њену садржину, коју је све чешће волео у флаши, а понајвише у свом малом меканом дебелом телу. 

Сваке вечери, пред спавање, Џеф би седао на свој службени бицикл и одлазио изван села, на гробље. Поједини мештани су знали за то и разне су теорије завере развијали. Неки су говорили да је вампир, други да је жиголо, а неки су ишли чак дотле да тврде да је Џеф вампир жиголо. "Нема везе што је мали, грбав и дебео, има неки што то воле", могло се чути у оближњој кафаници. Истина је да је Џеф одлазио на гробље да би играо шах са гробаром. Гробар Вили му је био једини прави пријатељ у селу. Али то нико није знао. Ретко ко је и знао Вилија, пошто никад није силазио у село. 

И тако, већ неколико година уназад би два другара играли шах на старом пању који је мировао у близини масивних споменика... Џеф би паркирао свој бицикл, викнуо би два-три пута и однекуд би се појавио Вили, поздравили би се, сели и одиграли пар партија, до сумрака, а онда би се растали, Џеф би поново сео на свој бицикл и одјурио у варош, а Вили би одлутао негде...

Све су вечери биле исте, до ове. Ове вечери су се Џеф Ричардсон и Вили Вилијамс задржали нешто дуже него свих претходних година. Већ је увелико пао мрак, а они су играли најзанимљивију партију шаха још од првог дана њиховог пријатељства. Џеф је имао батеријску лампу и осветљавао је таблу док се Вили знојио размишљајући. 

- Хеј Вили, хајде да наставимо сутра. Сувише је добра партија. Нећемо дирати ништа. Сутра увече Вили, шта кажеш?
- Важи Џеф. Ја ионако немам паметнија посла. 
- Иди да спаваш Вили, рекао је Џеф седајући на бицикл.
- Идем, насмешио се уморно Вили.
- Хеј Вили, где ћеш? Зар ти не спаваш у овој кућици овде? 
- А не, добри мој Џефе... Мој је кревет парцела број двадесет и седам.
- О, рече Џеф Ричардсон, схватајући како стоје ствари.

Џеф је сео на свој службени бицикл са великом корпом и моћним светлом. Хтеде да крене, а онда се присети нечег и добаци Вилију.

- Хеј Вили. Париз, децембар осамдесет седме? Дављење.
- Да, драги Џефе. Откуд знаш?
- Не знам. Мора да ми је неко испричао у селу или тако нешто...

Џеф је сјурио низбрдо, а потом смешећи се повуче своје лице свлачећи га као маску. Испод поштарске капе зурио је мрак. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren