Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

07. фебруар 2013.

Обиље тишине

- Имаш ли име?
- Да.
- Дрогираш ли се?
- Да.
- Размишљаш ли о самоубиству?
- Да.

Живот малог Самјуела Сема се завршио оног дана када је стигао у казнено-поправну установу "Велики Џим". Ставили су га у малу собу са два старија дрипца. Њихова соба је била нарочито мала, јер се налазила на крају ходника и некада је била остава. Била је царство метли, кофа, сунђера и средстава за убијање бува, рибање прозора и свакакве сличне намене све док се једног дана није појавио један дугоноги дечак који је био опак. Гризао је, тукао, избио око једном чувару. Онда је неко добио брилијантну идеју да од оставе начине самицу. Собичак за дугоногог мршавог ђавола. Изнели су све метле, четке, кофе, сунђере и средства за дезинфекцију, убацили кревет, просекли рупу за храну на тешким храстовим вратима, убацили дугоногог и заборавили на њега. Пар година касније, дугоноги више није био у тој соби, па је преуређена у предивно место за одрастање, са троструким креветом на спрат, паром врелих цеви и огромним прозором кроз који се могао видети суморни зид, понеки голуб и пар сувих грана великог дрвета које је расло у дворишту.

- Како се зовеш?
- Самјуел Сем.
- То је обично име. Имаш ли лове?
- Не.
- Сигурно немаш ништа?
- Не.
- Сисице. Боље по тебе да је даш одмах.

Сунашце је пришао Самјуелу Сему и угасио лоше смотану цигару на његов длан. Самјуел Сем је и даље стајао мирно. Два дрипца са којима је Самјуел Сем делио најмањи простор на свету су били Сунашце и Молдер. Сунашце је имао око метар педесет, био је готово патуљак и читав свој живот је провео у кладионици. Људи су му давали лову да одигра, он је пак имао среће и тако му је пролазио живот, у бескрајној игри среће, све док једног дана из чиста мира није потегао нож и избо неког ретардираног клинца који га је чачкао неком травком коју је покупио негде успут. Клинац је преживео, али од тада не говори. А Сунашце је заглавио у ђавољу кухињу, спавајући од првог дана на највишем, трећем кревету. 

Кревети су били хијерархијска лествица која се морала поштовати. Што си опакији био, то си на вишем кревету спавао. Наравно, није то било измишљено тек тако, фора је била да се избориш за највише могуће место за спавање, јер када је чуварима било досадно, упали би у собу која и даље није имала број, већ само окрњен назив "Остава" и почели да млате. Што си на вишем положају био, то си мање батина добио. Једноставно је. Упадали су они свуда, понекад, али остале, велике собе са погледом, нису имале кревете на спрат. Једино је Остава била једно ђаволски врело и узано место. Место на ком си, ако се затекнеш на највишем кревету, могао проћи океј.

- 'Ајде малиша, добацио је Молдер са кревета, испљуни их.
- Немам, поновио је Самјуел Сем.
- Океј.

Молдер је устао са кревета и залепио Самјуелу Сему такав шамар да се малиша преврнуо. Онда га је ухватио за крагну и прибио уз вреле цеви. Самјуел Сем није вриштао. Стварно није имао пара. Велики тип се вратио на свој кревет. Молдер је био висок и јак, ишао је у теретану од своје десете... Једина ствар која се чинила смешним у вези њега су пегице. Имао је пегице свуда по себи, јер је био још један од оних проклетих џинџера који нису знали шта да раде са собом, па су се вечито тукли, бунили, ратовали и били пијани кроз историју. Он је пао због крађе кола, али није пао тек тако, украо је он стотину возила пре, него се зезнуо једног дана и мазнуо кола неком министру, министар шизнуо и док си кола паркирао у гаражу, Молдер заврши у "Великом Џиму". Још једна ствар је била занимљива у вези тог момка. Сумњао је да је цео свет једна клопка. Стално је причао о ванземаљцима, рептилима који владају земљом, масонима, јеврејима, моћима које неки људи имају, чудовиштима и слично... Умео је бити поприлично забаван тип, када је хтео.

Малог Самјуела Сема су чекали неки дуги дани у казнено-поправној институцији "Велики Џим". Смешно је било то, како на прилазу можете видети велику таблу на којој пише - "Велики Џим" напред 200 метара. А гомила срећне деце зури у вас са табле. И ви на тренутак помислите - о, дивно место за рехабилитацију мог малог. Као да постоји тако нешто. Уобичајено лоши родитељи ретко долазе у посете клинцима, а они који долазе, долазе да их не би гризла савест. Тата и мама малог Самјуела Сема су дошли први пут да га посете након два месеца. 

- Хеј Семи, рекао је тата.
- Хеј, рекао је Самјуел Сем.
- Постаћеш човек овде Семи.
- Постаћеш човек овде Семи, поновила је мама са смешком.
- То је добро за тебе Семи, рекао је тата.
- Да, рекао је Самјуел Сем.
- Какви су ти то ожиљци по рукама? 
- Није важно.
- Побогу, изгледају као опекотине, рекла је мама.
- Да.
- Мораш бити пажљивији дечаче. Види шта си си учинио.
- Да.
- Ништа. Идемо ми сад. Буди добар дечко Семи.
- Хоћу, рекао је Самјуел Сем.

Родитељи су му махнули, а Сем се вратио у своју собу, својим новим другарима. Самјуел Сем није имао пара, али је имао зависност од лепка. Понекад би, кризирајући, постао врло нервозан. Онда би га Сунашце и Молдер једноставно умлатили и везали пертлама за кревет. Када би криза прошла, све би се вратило у нормалу. Млатили су га и даље, само га нису везивали за кревет. 

Сви дечаци у "Великом Џиму" су знали за дугоногог. Био је најбоља прича пред спавање коју су сви желели да чују, био је она искра наде и пркоса која је била од кључне важности за опстанак на том месту. Чувари су се годинама трудили да га искорене и кад год би чули да га неки штићеник спомиње, одвели би га у подрум и вратили нешто касније, а сваки од несрећника који су посетили подрум више није био исти... То није спречавало да се до касно у ноћ шапућу легендарне догодовштине дугоногог. Нико му није знао име, чак су и чувари заборавили... Неки су га и даље знали, али га никад нису спомињали. И нико од штићеника није знао шта се десило са њим. Само је једног дана нестао.

Прошла су још два месеца. Родитељи Самјуел Сема су дошли још једном, а потом се више никад нису појавили. Ствари су се мало изгладиле једне ноћи када је Самјуел Сем спасао Сунашце од батина. Чувари су умлатили Самјуел Сема, а потом и Сунашце, али то није било важно. Важна је била намера. Сунашце му није више гасио цигаре по телу, али га је и даље повремено шутирао из забаве. Једног поподнева су лежали, као и увек, јер и нису имали много простора за стајање, а Сунашце је почео да се занима.

- Хеј Семи, како си ти доспео овде?
- Ухватили су ме.
- Па знамо то, идиоте, добацио је Молдер, у супротном не би био овде.
- Зашто си овде, Семи?
- Убио сам неког типа који ме је тукао.
- Дај, немој зезати Семи.
- Изударао сам га лопатом. 
- Хахаха, дај Семи, не сери, умлатићемо те. 
- Да, Семи, како се звао тај тип?
- Џо Блекборн. Био је луд.
- И ти си га убио?
- Да. Лопатом. Раставио сам му главу на хиљаду делова.
- Ти си један луд клинац мали Самјуеле Семе. 
- Дођи да те умлатимо.

Мали Самјуел Сем је мирно лежао на свом кревету када је Молдер скочио са кревета на земљу и ударио га у стомак. Самјуел Сем је испустио туп јаук. У том тренутку неко куцну пендреком по вратима. 

- Дечациии. Дечаци. Ко то прави неред у ћелији дугоногог Џоа Блекборна? 

На вратима је стајао једнооки накежени чувар. Од те ноћи се пред спавање причала прича о Самјуел Сему.

5 коментара:

  1. Uh. Vau. Konačno!
    Moram samo ispišem na šta me sve asociralo: Prokleta avlija, Stiven Sigal, onaj kovrdžavi batica iz Paranormana, Shutter Island (neka scena iz filma), Samjuel  L Džekson, Heseov Demijan i još pesto miliJona stvari. Bravo, bravo, znala sam da ćeš se izvući!

    ОдговориИзбриши
  2. Pa, da. A to što nis' došla na kafu i nis' me obavestila da ne'š doć', to ništa, a? Pederu. Izvuk'o sam se. Sad se ti izvuci. 

    ОдговориИзбриши
  3. Izvini konju, ustala sam u 17h, zbog ispita. :( Šta radiš sutra?

    ОдговориИзбриши
  4. Eto me kad ustanem.

    Ustvari zovi oko podne da me probudiš. :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren