Сав мој мрак

Седим, а моја жена ми каже:

луд си, сувише мрачан и претерано очајан...

Седим и даље и онако кажем:

знам.

Не волиш ме сада,

питам, а она каже

волим те и волећу и након 

двеста очајних текстова...

Ја имам петсто очајних текстова,

кажем,

и недовршених много много више...

Она ме гледа и каже

да то ништа не мења...

Све те приче и песме 

и тмурне исповести...

Све те ноћи које сам провео

сажаљевајући себе,

пијан и несрећан...

Наравно да то ништа не мења...

Јесам се трудио да будем свашта,

свуда и увек...

Моја сулуда жеља да будем све

пречесто ме је спречавала

у покушају да будем

ја.

И тако,

стојим на киши

празних џепова

питајући се како је бити само један ја...

А црвена дама седи негде далеко,

слуша неку будалу 

и воли ме,

надам се, 

исто као јуче,

и надам се,

нешто мање него сутра.

Добродошли у један од стотину мојих прокоцканих живота...