Било је јутро и био сам поприлично мамуран, егзибициониста у сецкању шаргарепе с неким скривеним фетишом везаним за одсечене прсте, изгледа. Шпорет се опако димио, јер сам заборавио да склоним топљену чоколаду, којој сам у међувремену заборавио намену. Све је било релативно у реду, дакле, све док се нисам осврнуо и угледао њу како у гаћицама покушава да се провуче иза мене, вероватно у намени да се дочепа одеће у ходнику и клисне напоље. Па, и даље би све било релативно у реду да јој је то пошло за руком. С обзиром да није, уследио је тренутак сагледавања, одмеравања и дуге непријатне тишине коју сам ја покушао прекинути рекавши - Мислим, могла си скинути те гаћице. "Не, не, ово је једна велика грешка", рекла је, а затим изашла из стана, у гаћицама.
Слушао сам радиокс Б166, најновијег наследника радија, коначно у стабилној верзији. Трчкарао је око стола док се звук сасвим јасно одбијао о зидове и стизао до мојих ушију. Док сам покушавао да схватим како сам дошао на идеју да мешам чоколаду и шаргарепу, закачио сам део програма - Тренутно је двестадвадесет и шест степени на Месецу број дванаест, док је на Земљи и даље, освежавајућих, тридесет и девет степени. А сада кратак преглед вести - један мутант са суперснажним зубима је прогризао кроз рушевине зграде и спасао дванаестогодишњу девојчицу, четрнаест нових врста неса са сојиним млеком је измишљено, а научници предвиђају да ће до две хиљаде триста педесет и прве поново бити нормализован број становника, па ће се почети бавити тражењем лекова за болести...
Једна ствар ми ухватила пажњу. Ти мутанти, све их је више на овом свету. У том тренутку се вратила и она унутра, постиђена. Прошло је десет минута, а ја сам се питао да ли је успела стићи до паркинга пре него што је приметила, онако збуњена... "Само да узмем о-одећу", рекла је загледавши се у под. Наравно - рекао сам искључивши ринглу. А онда, ко за врага, одједном мрак. Нестало је струје, а мој аутоматски кључ у вратима је шкљоцнуо. Стајали смо мало тако у мраку, а онда се са разгласа зачуло - осигурач је отказао, струје неће бити у наредна четири сата, осигурач је отказао, струје неће бити у наредна четири сата...
Једна ствар ми ухватила пажњу. Ти мутанти, све их је више на овом свету. У том тренутку се вратила и она унутра, постиђена. Прошло је десет минута, а ја сам се питао да ли је успела стићи до паркинга пре него што је приметила, онако збуњена... "Само да узмем о-одећу", рекла је загледавши се у под. Наравно - рекао сам искључивши ринглу. А онда, ко за врага, одједном мрак. Нестало је струје, а мој аутоматски кључ у вратима је шкљоцнуо. Стајали смо мало тако у мраку, а онда се са разгласа зачуло - осигурач је отказао, струје неће бити у наредна четири сата, осигурач је отказао, струје неће бити у наредна четири сата...
"Где ти је онај мануелни подизач, да откључам врата?", упитала је. Рекох - то не ради. Стара зграда, јебига. Али може се отворити хидраулика ручно. Само за то треба бити изузетно снажан. Намрштила се. Знала је о чему говорим. Наиме, она је била такође мутант. Доиста љупак мутант, са чудном моћи. Она је, у току секса, добијала надљудску снагу. Нешто као лепушкасти Хулк са грудима који се не љути, већ јебе и постаје јак, отприлике. Узео сам је за руку, тргнула се, али скроз благо.
Па теби се жури да побегнеш одавде, не мени - рекао сам. "Е баш ми се не жури", љутнула се. Хајде на вечеру - добацио сам и отишао у кухињу. Убрзо ми се придружила. Шчепала ме је за крагну, оборила на под и зајахала. Чинило се да јој се ипак жури да оде одавде. Наместила се и кренула брзо горе-доле, све док нисам експлодирао... Онда је устала, подигла ме једном руком и посадила на још увек врелу ринглу. Подвриснуо сам као цурица и скочио, са само кецељом на себи, а она је већ била на вратима. Једном руком их је отворила. Онда се повратила, насмешила и бацила ми холограмску визит карту. "Ево цурице, назови ме", рекла је нежним гласом у огромном телу.
Па теби се жури да побегнеш одавде, не мени - рекао сам. "Е баш ми се не жури", љутнула се. Хајде на вечеру - добацио сам и отишао у кухињу. Убрзо ми се придружила. Шчепала ме је за крагну, оборила на под и зајахала. Чинило се да јој се ипак жури да оде одавде. Наместила се и кренула брзо горе-доле, све док нисам експлодирао... Онда је устала, подигла ме једном руком и посадила на још увек врелу ринглу. Подвриснуо сам као цурица и скочио, са само кецељом на себи, а она је већ била на вратима. Једном руком их је отворила. Онда се повратила, насмешила и бацила ми холограмску визит карту. "Ево цурице, назови ме", рекла је нежним гласом у огромном телу.
Пар месеци касније, седео сам заваљен у фотељу и слушао је како свира небеску музику на једном од оних нових инструмената, сулудих... Било је предивно. И ето, ставио сам штипаљку на прст. Знаш оно, некадашње - нек ме неко уштине да видим је л' сањам.
0 коментара:
Постави коментар