Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

22. новембар 2013.

У СЕДАМ САТИ ИЗЈУТРА НАПАДЕ МЕ МУВА

Отварам очи под принудом, пробуђен констатним ударањем и ходањем муве по мени, а сунце ми бије право у очи кроз размакнуте завесе. И све се то чини некако сулудо и указивачки. Јер - шта ако је та мува неко кога ја познајем, само што је зачаран или умро па оживео или експериментисао превише са дрогама? То би објаснило необјашњиву упорност и хиљаду слетања на мене, да ме пробуди. То би можда и објаснило размакнуте завесе, можда је тај мој другар или пријатељ или познаник целу ноћ из све снаге својих мушицарских ножица вукао не би ли ме пробудио сунцем. И ето, сада је негде око седам и нешто изјутра, ја сам пробуђен, покушао сам убити муву пар пута без успеха, прво рукама, а касније и папучом. Сувише сам успорен и још увек на ноћном режиму рада, плус оперишем у малом простору и имам мали домет, само они ударци који не захтевају устајање из кревета или било какво протезање и цимање у ове јутарње сате. 

Одувек сам мрзео муве. Зато што зује и зато што су прљаве и досадне и зато што их не можеш игнорисати као комарце... Комарац лепо слети на тебе, теби ако је мрско да га тераш, само га пустиш да те боцне и он је завршио за тај дан. А мува, код муве тога нема. Мува је као порезник и асистент на испиту и клинац коме си идол... Сви те мраче, зује и немогуће их је игнорисати. И сад, ако ова мува није неки мој познаник, пријатељ или другар, стварно ћу бити бесан. Јер сам пробуђен. И сунце ме малтретира, буквално немам где да сакријем главу од њега. Устајање би решило све. АЛИ НЕЋУ ЈОШ ДА УСТАЈЕМ. Морам доћи до дна ове ствари. Морам уловити муву, посадити је на малену справу за мучење, уперити светло у њу и отпочети испитивање... Мора да одговорили или напише или потпише неко признање да је неко кога знам и тако ми олакша постојање и смањи нервирање јер сам пробуђен од стране једне обичне буђаве муве. Ма само нека клима главом, оно - да и не - и биће све до јаја. Исусе. 

Каже лепо у Библији - не узимај узалуд имена Господа Бога својега. Сад лежим у дилеми, да ли је ово било узалуд? Мислим да није. Јер никад не знаш, нико ти не може потврдити да реинкарнација не постоји, да људи не долазе назад као муве или да се људи не претварају у муве од неке дроге или да људе не краду владе и онда врше експерименте и пресађују њихов мозак у мувља тела. Можда Бог има посебне критеријуме за Рај и пакао, па свако ко је између буде послат на поновно суђење, тј. иде назад на земљу, али тотално насумична коцкица са хиљаду триста шездесет и два поља одређује шта ће тај повратник бити у следећем животу. Онда, кад проживи и тај живот, укупни скор се гледа и одлучује се. Теоретски је могуће да неко мора да проживи стотину живота пре него што вагне на једну или другу страну и буде послат на вечни починак. Исусе. Шта једна мува учини. 

Имам једног паука у ћошку. Морам га ангажовати. Ухватим га и ставим поред кревета. Па нек исплете мрежу, да 'ебемо кеве муви. Али понављам, шта ако је та мува неки мој човек и заиста му треба услуга? Оно типа, да га бућнем у лимунтус и да се претвори назад у човека. Не волим да разочаравам моје пријатеље. Али ако је ово неко мој ,заиста је досадан и да није постао мува, вероватно бих га ја убио неком батином. Сада - сада је то само још лакше. Одлазим сада, путем којииим идууу кукавицееее, јербо морам ићи устати из овог пакла у ком сам заслепљен сунцем које ме пржи и измрцварен мувом која је потенцијално сексуални манијак пре него неки заиста стваран човек.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren