Данас сам примио плату толико високу да се од ње не могу напити у кафани три вечери за редом... Плата за месец дана депресије у мрачном магацину, са повременим неонским осветљењем и радиом који или шишти или пушта кинеску музику. Човек би помислио да сам заиста несрећан, што у суштини и јесам. Једем неку чоколаду коју сам добио за још један рођендан о ком се нисам ни трудио да пишем овде, јер је сваке године горе и горе... У ствари, о много ствари се нисам потрудио да пишем овде. Не вреди, почео сам да очекујем... И уместо неке похвале или усмерења од људи који су важни, добијам само критику и оно "ма, ниси ти исти као пре, немаш тог жара"... Је л' треба да вам кажем да се јебете да бисте мислили да имам жара?
Ујела ме нека буба за врат малопре. Све што могу тренутно да учиним у животу је да се надам да ћу можда постати неки спајдермен или цврчкомен или мува, па да као у оном филму јурим све оне који су нешто зајебали у мом животу... Чуј, други људи зајебали нешто у МОМ животу. Ма 'де, то не постоји. То сам ја зајеб'о.
И тако... "Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу!", рече Принцип и одјаха у историју... И ето, сто година касније, наше сјене ходају по периферији, лутају по магацинима и плаше се господе.
Све је шашаво...
0 коментара:
Постави коментар