Циркус и љубав

Вечерас наступа познати циркус
у нашем граду...
Упитао сам те -
хоћемо ли?
А ти си се само насмешила
и рекла да одувек постављам
сувише сувишних питања...

И док ти лакираш нокте
седећи само у розе гаћицама,
ја заиста поимам значење Раја,
изнова и изнова,
док клизим погледом
свуда по твом малом белом телу.

Онда станеш, мало ме безобразно гледаш,
па се ухватиш за груди и одтрчиш
обући хаљину која изгледа фантастично на теби.
Свака изгледа фантастично на теби.
Иако си поприлично дебела.

И док корачаш као дама
кроз најлепшу улицу у граду,
ја и даље покушавам дознати
да ли лав прогутао ону невину девојку
или је све само спектакл иза кога чучи
стрпљиви чова неугледне спољашњости
и тужног погледа попут оног који допире из
мутног ока бакалара...

И ето, циркус одлази из града,
а мени никада није ни било важно
да ли је ту,
јер ти јеси,
у зеленим гаћицама са пертлама,
потпуно посвећена
стављању виклера на косу
и сипању вина у наше чаше
и то је хиљаду пута више среће
него што би било ком смртнику требало
дозволити да икад ужива...

И зато, драга, живели,
за вино и поглед на твоје рајско тело!