Знаш, тешко је бити у нечему одистински добар... Баш тешко. Цео свој живот гледам људе који су "океј". Океј музичари, океј возачи, океј пекари, океј мајке, океј копачи канала... Океј људи живе океј животе и све је океј... Сви ћуте и као задовољни су са океј...
Па зар си стварно задовољан са "океј"?! Не желиш бити ни у чему изванредан, фантастичан, предобар? Буди изванредан у нечему, укурац, па макар то била и лоша ствар. Боље бити изванредан у ломљењу тањира и ваза него бити само "океј" у свему, цео живот. Проживети цео живот немајући за шта да се ухватиш... Јер биће тренутака у животу када ћеш клонути. Али та твоја малена ствар коју радиш боље од свих других ће те одржати... Седећеш на крову зграде, јести кикирики и са црних мисли скренути на оно - јебеш га, макар умем да полупам све по кући боље од било кога другог. И баш та мала банална ствар ће те извући.
Али једна ствар ме чини изузетно бесним... Изузетно мрзим клинца који зна да одсвира три песме и сам себе диже у ранг Џимија Хендрикса, на пример... Али рецимо да је он само клинац. Они који заслужују презир су сви они око њега који ћуте. Ћутање, одобравање, лагање... Овај свет нема трунке храбрости. Нико неће рећи - хеј, другар, и ниси баш тако добар, једноставно си само "океј" у томе што радиш, нађи нешто у чему ћеш бити далеко бољи... Имаш потенцијала, само треба да нађеш ту твоју специјалну ствар... Али то нико, баш нико, не говори.
И мени је то страшно гадно, готово гнусно и подлачки, то ћутање и подржавање... Реците им бре... Имаш милијарде клинаца на свету који желе постати фудбалери. Отприлике, више од осамдесет посто их је сасвим неталентовано за тај позив. И сви ти изванредни доктори, писци, месари постају фудбалери, а сви ти најбољи фудбалери овог света играју фудбал у неком дворишту иза фабрике у којој раде на траци и пакују чипс и мале теглице мармеладе...
А и људи су страшан пенис... Дођеш и кажеш некоме - друже, ти само "океј" у томе што радиш, али си зато сјајан певач, што се не би ту окушао? А он те само погледа, одмахне главом и каже - бураз, ја сам најбољи роштиљџија на свету, одјеби. Ти седиш, једеш загорелу пљескавицу и мрзиш цео свет.
Цео свет је заснован на жестоком лицемерју. Фазон, ти мораш мени рећи нешто лепо, да бих ја теби рекао нешто лепо. А када ја теби кажем нешто лепо, ти мислиш како ја то заиста мислим. И онда можеш наставити гајити своје илузије о томе како си заиста сјајан повртар или писац, иако би био далеко бољи, најбољи, у професионалном картингу или у читању тарот карата... Али једноставно немаш муда да промениш нешто, да...
И тако, ушукани у лажне љубазности заиста стварамо пакао од својих живота... Једемо осредње пљескавице и пијемо осредња вина, гледамо лоше филмове и нервирамо се због ужасно лоших спортиста... И све то јер нико не жели да говори... А ако неком и падне на памет да каже нешто, нико не жели да слуша. Сви знају најбоље, њихове илузије су им подариле аплаузе, стотине аплауза, како сада све то напустити зарад нечег потпуно новог, страног?
И тек сваких неколико година се роди понеки човак који ето, самостално, без икакве помоћи друштва, пронађе оно у чему је најбољи на свету... И разбије... И годинама се, вековима, прича о њему или њој... А замислите само како би било када би сви били такви? Какав би ти живот био када би те фризер фантастично ошишао, пекар ти дао најврх хлеб, конобар те послужио најбоље од свих икада... Фантастичну бајку сам испричао сада. Али нека. Макар сам рекао шта сам имао.
0 коментара:
Постави коментар