Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

14. новембар 2013.

Лоша прича

Не знам зашто сам одувек био слаб на курве. Понекад бих само лежао пијан, након што сам прокоцкао више времена него пара у једном ванредном кафеу (никада нисам волео реч илегала, то је асоцирало на нешто одвратно и јуначко истовремено, а мене ниједна од те две ствари није никада занимала) и само гледао негде, кроз зид, волећи ову или ону и мрзећи истовремено тај њен (не)морал и осмех... Поприлично сам сигуран да сам скоро свакога дана волео неку другу, лежећи тако напуштен и напушен... Волео сам их тако јако да сам могао видети сваки део њихових тела, у хаљинама или без, са осмехом или без, са љубављу и увек без. Могао сам осетити њихов мирис и углавном су то били мириси који опијају до вртоглавице, слатки и јаки, попут њих. И тако, скоро свака би учинила неку сулуду сулуду ствар. Ето, имам времена, а ти си ветар, па могу са тобом поделити један делић онога што ми се дешава сваки дан.

Био је петак. Неприкосновен дан. Сви су насмејани и одлазе у чопорима или појединачно да се напију, побију или појебу. Лежао сам на душеку коме је искочио само један федер и то баш на месту где иначе држим леђа. Не држим их, јел'те, на полици. И тако, тај федер ме је убадао директно у жгољаву кичму, а ја сам био пијан и напушен и цео дан сам изгубио у кликерању са клинцима који су ми ћапили поприличну лову коју сам добио на греб-греб срећки. Све се чинило у реду, док ме мој другар Шиле није позвао и замолио да одем по његову девојку на аутобуску станицу и одведем је негде на који сат, јер он ради другу смену и не стиже. Шиле је био стари курвар и поприлично сам био сигуран да му то није девојка, јер он никада није имао девојку, он је имао само жене које је јебао, онако леп, и жене које су јебале њега, онако разне - лепе, ружне, дебеле и мршаве. 

Отишао сам на станицу и сачекао мало. Стао је бус, а из њега је изашла плавуша у краткој сукњи, на високим штиклама и заиста сјајног осмеха. Знаш, све курве имају посебне осмехе. Смеју се тако лепо и кварно, безобразно, а тако искрено, да понекад се запиташ да ли је могуће, да ли је могуће да постоји такав осмех, осмех који разара и истовремено лечи сваког човека кога огреје. Нисам знао где бих је одвео, а нисам имао ни пара, тако да смо пошли код мене. Она је константно причала, о Шилету, о вину, о возачу аутобуса... Бураз, није престајала да прича. Само сам чекао када ће почети да причао о његовом курцу, то би ме заиста докусурило. 

Сместила се у фотељу и прекрстила ноге. Какве ноге. Најбоље ноге које сам видео икада у животу. Нисам имао ништа од пића у кући, па сам покушао на суво, онако мало, да опустим ситуацију. Пришао сам и рекао - Малена, ја те заиста морам имати. Само се насмешила - Је л'? Озбиљно - рекао сам ја. Који си ти паћеник у ствари, јеботе - смејала се отворено. Дођи - рекао сам и прихватио је око струка. Опалила ми је шамар. Опалио сам и ја њој један. Било је сулудо. Лудачки смо се смејали. Онда ме је повукла за руку до терасе. Стајали смо ту, ветрић је пиркао. Рекла је - цигани лете у небо! - а затим ме повукла са њом у скок... Разумео бих зашто цигани лете у небо да смо ми цигани и да ја живим на једанаестом спрату, али овако, с обзиром да живим на другом, ништа ми није било јасно. Имали смо гадне ломове. И јебига. Овај свет је препун лоших, празних прича. Ево још једне. А ти си ветар, теби могу испричати.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren