Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. март 2012.

Опорука

Лежао сам на самртној постељи, закрвављеним погледом одмеравао једног гаврана што је седео на прозору и размишљао о предаји. Њушка је лежао у подножју мојих ногу, на радију је свирао неки лагани џез, а небо је било сиво и нисам се ни усуђивао да помислим на срећан крај. Горео сам лошим пламеном, желео сам да проживим још који моменат, и мало сунца, и мало звезда, и мало још обичног живота ког ми је до јуче било доста. Рекох - збогом свима, нарочито девојкама у летњим хаљинама и псима који ме мрзе и мачорима са којима сам океј. 

Као коцкар, осећам да је време за улог, а који је коцкар умро у слави и богатству? И зато пишем грозничаво, слово по слово, а речи су тако нескладне, ружне, умируће...Онда отворим очи и схватим да само халуцинирам, да не могу да се мрднем, да сам жедан и да ме овај пламен разара...

Моја мајка, иначе потпуно слепа, је викала на мене из друге собе: "Донеси ми нокшир, ти незапослена гњидо, само гладиш ту проклету мачку нађи жену можда би она за разлику од тебе била од неке користи!" "Идем!", продрао сам се последњом снагом, а нисам могао ни да се померим, а камоли да устанем. Једини проблем у свему овоме је то што кева није разумела да ми Њушка значи више него гомила напурлитаних жена које не умеју да слушају и не умеју да кувају и не умеју да ћуте. А други проблем је био то што сам лежао на самртничкој постељи. Трећи проблем, можда и највећи, је био тај што сам био тога свестан. Дакле, почео сам од једног проблема, а већ сам догурао до три. Стаћу овде, ионако немам где, прикован за плаву постељу вртим менталне слике, понекад уз питање да ли су праве? Да ли све баш тако десило? Изгледа да сам узалуд старио, пола века провео мислећи, а пола јурећи краткотрајне сукње, све у жељи да нађем ону једну за цео век и другога пола, и можда напишем нешто што ће остављати укус ваниле и менте, а не кварнога зуба и мртвог малог меканог зеке. 

Што се славе тиче, зна ме цела екипа испред драгстора и сви они који су посећивали исти, понека цица из града и студенти неки, напаћени. Ништа у животу нисам имао, осим ових пар књига и Њушке, а Њушка и књиге нек' иду у пакету, само их не остављајте овде, мајка ионако не би имала много користи од њих. Нема сунца и даље, гавран и даље зури у мене, а Њушка лагано преде и свет се чини мање сив него пре пар минута. Мајка опет виче и спомиње нокшир, а ја пишем ово ментално писмо и чекам да неко отвори прозор. Гле, сунце...

4 коментара:

  1. Boze, kako se svima zivoti zavrsavaju slicno. I ja imam majku koja vice i macku koju ne bih dala ni za sva blaga ovog sveta, i promasen zivot, i pola veka trazenja srodne duse i ko zna cega jos i.......
    Ali ipak, procice ovaj kisni dan i opet ce sunce i napolju je sve zelenije i mirise i ......lepo je jos na ovom svetu......

    ОдговориИзбриши
  2. Биљо, на неке ствари ипак не можеш утицати. Мноштво је људи са мачкама и лошим мајкама, али важан је тај став - сунце и зелено и мириси и добро и лепо и све... Само главу горе, још по' века имаш форе. Да узмеш жабу сковала би принца за то време, а камоли пронашла неког финог човека, сродну душу. ;)

    ОдговориИзбриши
  3. Kolega, odličan post! Kada ćeš da fejsbučiš ponovo? Neophodan mi je terapeut kome ću da se jadam. xD

    ОдговориИзбриши
  4. Jo :) Pa otkud znam...Javio mi se profa srpskog iz srednje, pa sam morao da odem, ponajviše zbog sebe. Fazon, em što imam brda vremena, em što radim na zbirci koju planiram za završim za nedelju, dve...Znači, možda banem za mesec dana il' tako nešto. Mada, kako je krenulo, sviđa mi se ovako, možda i ne dođem. Koji ću đavo. Mož da se javiš na mejl il skajp, slobodno. :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren