Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

08. март 2012.

Осми је март, зар не?

Свирао сам клавир те вечери као ниједне до сад, динг динг донг, прсти су плесали по диркама, а даме су прилазиле све ближе и ближе да ме чују. Било је то свечано вече, осми март, револуција се десила и ми смо сада ту у оделима са машнама и оне су ту, у црвеним дугим хаљинама, са бисерима око врата и торбицама од коже. Пришла ми је једна, добро знана и посебнија од осталих, сијала је у тој лепој хаљини, а пунђа је правила хаос у мојој глави. Пришла је лагано и само се насмешила, одавно смо потрошили све речи и тако смо се добро знали да нам нису ни биле потребне. 

Неколико парова је играло валцер, а ја сам и даље додиривао дирке нескидајући погледа са ње. Наслонила се на мој клавир и запалила цигарету, la femme fatale. Време је спорије протицало кад год би се она појавила, добро је што то више није било тако често. Убрзо сам одсвирао своје, а она је полако отишла до бара и села на једну од оних високих столица које праве само да би људима било неудобно. Наручила је два пића, сувише ме је добро познавала и то је била гадна ствар. Сео сам поред ње, рекао - Ћао бејб, и подигао чашу за њено здравље. Наздравили смо, а онда сам је упитао: "Шта има ново код тебе?" Запалила је још једну цигарету, повукла дим и онда полако проговорила: "Ништа посебно, макар ништа што би тебе занимало." Имала је те лепе усне и нос и очи, боже, те очи, али морао сам да питам, нисам могао, нисам био један од оних који могу да ћуте. "Виђаш се са неким?" "Да. Удата сам већ три месеца." "Оо, јебем му свеца", рекох: "Нисам ово очекивао." "Хоћеш ли бити добро?" "Наравно бејб, увек бејб", рекох јој са намештеним смешком на лицу. Није баш била најсрећнија ствар за чути, макар не од ње. 

Дошли су по мене, њих неколико насмејаних шминкера, желели су да наздравим. Насмејао сам се: "Што бих ја наздрављао?" Када сам се окренуо, ње није било. Отишла је. Устао сам и подигао чашу високо, шта друго да урадим?


"Да ли сам луд ако кажем - Моје даме, желим да ваша окупација потраје заувек, јер ви сте центар нашег, нарочито мог, универзума и најбоље је не мењати ништа, ионако нам прети мноштво апокалиптичних сцена, не треба нам још једна. Живели и срећан вам овај диван диван дан!" Док су сви узвикивали - живели! и испијали чаше шампањца, ја сам седео у ћошку, довршавајући свој говор. "И волео бих да сте све исте, онда би све било много лакше, чим једна оде, ту би била друга, идентична, да је замени...Али, ту смо где смо, много је јединствених жена и ту је проблем, остављају сувише много незалечених рана и лудих каубоја за собом. Да, да, да...

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren