Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

04. март 2012.

Не иди драга

"Стајали смо на том ћошку под слабим уличним светлом, обгрлио сам је обема рукама и само смо стајали тако. Нисам очекивао да ће отићи, ипак смо били права ствар, Бони и Клајд, Наполеон и Жозефина, она и ја... А опет, отишла је тек тако, уз пар млаких речи. Нисам очекивао да ћу се осећати лоше ако икада оде, нисам је ни сматрао неопходном за моју уметност или хедонизам, она је једноставно била ту, могуће једина константа у мом животу, неподложна променама, увек иста... Изгледа да сам превидео да је сијала увек истим сјајем, брилијантна од трена када сам је срео па до вечности. И ето, оплакивао сам је као да је стотинама километара далеко, а била ми је у наручју. Да, али још само минут или два, а онда ће се окренути и отићи са неким бољим, јер много се бољих мотало по овим улицама да бих могао да задржим такву једну, праву. 

И кренула је, нисам хтео да је пустим, али ето... Застала је и окренула се, набацио сам дражестан смешак да би знала да је све у реду, и онда је насгавила и није се окретала више. Полако сам склизнуо низ зид и сео на хладан бетон, било је лепо и романтично и усамљено. И онда сам схватио - била је моја Гала, а ја њен Дали, једнако завистан и једнако луд и жељан живота и ње. Бах, како гадан укус у устима оставља ова прича...Не желим ништа више да вам кажем, одлазите, одлазите!"

И отишли су. "Проклети керови, морају све да знају... Зашто бих убио најдражу особу на свету? Хехе, само ја знам зашто, зар не драга?", рекох тихо док сам вадио лименку из замрзивача.

2 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren