"Ах, јеботе, ах јеботе, ах...", понављао је сићушни циганин гледајући у надолазећу руљу. Људи су трчали и бацали каменице, трубе и цигле, а Бог је евидентно био на неком другом месту. Понекад би све на тренутак стало и могао си да чујеш лепет крила малог лептира, флап, флап, флап... Онда би нека од оних малих белих женица зафрљачила поморанџу са жилетима право на једног од оклопних пандура и хаос би прогутао свет. Малог лептира, изгледа, природна селекција није одабрала да постане величанствено плав. Неки су клинци крали жваке на другом крају града, а није било Ђуре пандура да им полупа чувене Ђурине заушке, од којих ти зују у ушима од Ђурђевдана до Митровдана. И тако, људи хоће да деле свет, да не морају да раде и чекају на линији да поруче пицу и дијет колу, хоће да додо буде ту и да свима буде лепо... Један од уличних продаваца је продавао чарапе и камење, све зарад сопствене среће, а људи су махнито бацали кинту и јурили низ улице.
Један брадати писац чудно погледа руљу, почеша се по глави, зевну и рече: "Шта ли сам ја пропустио?" У том моменту га погоди цигла у главу и он поспано паде у локви крви. Негде тамо, преко моста, двоје млади су седели загрљени на клупи. Беше добар живот то. Руља је била као плавичаста маса, магма, само се ширила и скупљала, час их је пар хиљада, час пар стотина, а понегде би само један несрећник тумарао улицама са парчетом цеви у рукама и викао: "Маријаа, волим теее!" У међувремену, неке су жене пратиле јунаке, једне револуционаре, а друге плавце. Никад се више беба није зачело у том граду као тог дана, и никад више лептира није погинуло за виши циљ као тог дана. Бам, бам, бам, одзвањао је пендрек по ногама, туп, туп, туп, одзвањао је пендрек по ребрима, немој, немој, немој, одзвањало је улицама.
Плакало се те ноћи, што од среће, што од сузавца, и сви су били океј, протестанти су вукли крваве момке низ улицу, а плавци су чекали хитну, неки је пандур добио поморанџу по сред лица... Град су преврнули, нема више помфрита у ресторанима брзе хране, клинац и клинка се играју жмурке, а оно двоје на клупи и даље седе непомично. Руља се и даље плавичасто гегала, лептири се више нису чули, отишли су у Зоо и пустили медведе, а медведи су их само гледали и мислили - будале. Није међед луд да оставља све, стан и 'рана, све ти је близу и ни око чега не мораш да се цимаш. Сви би они да буду као међед. У подруму зграде, један домар и пацов се кладе, и пацов увек узме парче сира, домар га погледа и каже - океј, следећи пут... И бам бам, црне мачке спавају на каучу, руља више није плавичаста магма него магла, сви опет раде и помфрит је ту... Клинци цугају иза зграде, а малена Маја је пронашла друга иза кестена.
0 коментара:
Постави коментар