Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. август 2011.

Алхемичар

1.  август 1811.

Један мој пријатељ је недавно покушао да претвори обичан метал у злато. Док су га многи поштовали као алхемичара, ја сам га сматрао будалом. Дане је проводио цртајући мушкарце и жене сједињене у пламену, проучавајући Аристотелову филозофију и измишљајући симболе којима ће сакрити тајну за којом су многи трагали вековима. Једно питање и једна дубока истина су ми лутали мислима током две године које сам провео у Египту на ископавањима. Једва сам чекао да видим мог отуђеног пријатеља, као и његов напредак на пољу где је било сувише поклеклих. Када сам коначно дошао до његове куће, споља и даље онако сјајне и богате, осмехнух се. Унутра је већ била друга прича. Зидови су били прекривени симболима, камин је разбијен и претворен у ливницу, неколико разбијених епрувета унаоколо и књиге са црним корицама сложене од пода до тавана. Кућа је изгледала као бојиште, кућа је била бојиште. Бојиште на ком су многи пали. Коначно, из неког собичка се појави и мој пријатељ. Мрачно одело, чиста коса окупана у окултном, очи сјаје дубином мистерије, изгледа упола старије од силних ноћи проведених у ужасу незнања. Наизглед препорођен, беше ми лако да проспем речи по њему као што свештеник просипа свету воду по глави новорођенчета. Рекох му: "Чему све ово? Ти не знаш." 
Пар година касније, умро је сиромашан и сам у једном далеком граду, непознат. 

1. август 1911.

Данас сам се вратио у једну од мојих домовина - Француску. Париз, леп и сјајан, дочекао ме је и овог пута раширених руку. Док сам једног дана пролазио кроз уски пролаз сиротињског кварта, познат глас ме продрма. Био је то мој добар пријатељ Винчензо Перуђиа. Нисам га видео неколико година, изгледао ми је тако старо да га испрва ни не препознах. А имао је само 29 година. Након исцрпног вишесатног присећања добрих старих времена, отпратих га кући. Његов стан у сиротињској четврти је био поприлично необичан. Хиљаде папира са чудним симболима су лежали унаоколо, пар књига и мноштво светлости. Сви прозори су били отворени, а зидови порушени. Веровао је да је сунце пут ка мудрости. Док је чистио затрпану столицу, рече да је све ово што видим неважно и понудио ме да седнем. Видео сам га још пар пута наредних дана, његов стан је био чист. Нигде није било ни најситнијег папирића. Двадесет и првог августа, док сам одлазио из Париза, поново набасах на њега. Рече ми да верује да је тајна записана на полеђини Мона Лизе. Две недеље касније, чуо сам да је слика украдена. Будала, мисли да зна. 
Никад га више видео нисам. 

1. август 2011.

Киша пада читав дан. Облаци као љубавници, састају се и растају сасвим лагано, попут мушкарца и жене. Стојим пред једном раком и питам се: "Какав је осећај умрети?" Рака се налази на брду, иза једног села, негде дубоко у Балкану. Ружна и на брзину ископана рупетина зјапи као  огромна рана на срцу земље. Док киша спира ивице раке доле у дубину, доносе мог пријатеља. Упознао сам га пре двадесет година, тада је био перспективан студент археологије. Дао сам му пар савета, али је и он, баш као многи, упао у замку. Мрачне мисли су му изјеле мозак, отровао се живом. Јадник. Насмејао сам се док сам бацао његове симболе у раку са њим. Ваљда зато што сам ја изнад тога. Беше добар пријатељ, само - није знао. Није знао да за Велико дело треба Велика вештина. Беше још један од оних јадника који жудеше само за злато. Сви они са ентузијазмом одоше у смрт мислећи да су другачији. Само ја, само сам ја другачији. Моја тајна није записана симболима, моја тајна је овде - у глави, закопана кроз векове.  

Immortalis dicitur qui scit.

5 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren