Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

08. август 2011.

Ода тужним стварима

Сувише несреће видех за непуна три дана. Сувише несреће доживех за тако кратко време. Жао ми је мојих пријатеља, с којима живот делим. Жао ми је мене, овако изгубљеног. Тужне ствари знају бити: цвеће из баште сузе лити, књиге вино заборава пити, а лепе слике крварити. Питања је много и сва су ружна. Одговори хладни, мрачни и помало тужни. Док слонови уморно корачају ка одморишту, ти плачеш, ја плачем. Разочарани у живот питамо се како смо завршили овде, у овом блату? Зашто нам неко није пружио руку када смо кукали и молили за помоћ? 

Преклињали смо, пружајући једни другима руке, руке несреће. Уместо да извуче пријатеља, спасилац би постао дављеник, завршивши унесрећен горе од свог пријатеља. Дани споро пролазе. Понекад понеко помисли да време стоји. Као да је несрећан читав свој век. Неми посматрач кључа док гледа свој порушени родни крај. Несрећница тражи срећу у пићу. Крезави гробар закопава гроб мале девојчице коју је ударио такси. Мушкарци су свиње. Жене су змије. То је тако тужно. Нагомилана питања чекају, несвесна да ће отићи у заборав. Избушена лопта, заборављена под старим степеништем. Гледати љубав са стране знајући да те нико не чека код куће. Усамљена жирафа под дрветом у сред саване. Када ти пореде нос са ножем за бурек. Када нећеш да повредиш скота који те је повредио. Гладно црнче које плаче док га лешинар прождире. Сатови чије се казаљке не окрећу. Само немо стоје пирамиде некадашње славне. 

Трули дрво у мочвари, потом гори у пећи. Кише падају данима. Док мртва мачка лежи на путу, ти купујеш огласе. Када ти се стомак веже у чвор, јер ниси данима јео. Посао немаш, а наркоман си. Труло стопало те јако боли, а прашума ће те прогутати ако не кренеш даље. Плачеш као пичка док твоја жена негде далеко шета...Шета. Када желиш да пишеш, а руке су ти у гипсу, сломљене. Када гледаш како се малишан бори, а нема никакве шансе поред лава. Када не знаш шта су сузе. Када не знаш шта је осмех. Швабо спушта чоколаду у твоју нејаку ручицу, жалостан што умиреш. Незнање. Не умети питати. Када се осећаш као да имаш осамдесет, а уствари имаш деветнаест. Када те проблеми покопају. Срушени снови. И писац који срећно пише.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren