"Пружи ми руке неубрана ружо, показаћу ти брилијантан свет", изусти тешко, душе пуне бола. Затим загњури главу под јастук и поче тихо да јеца. Јутро га је затекло сломљеног, сувих образа. Спори звук је парао ваздух док је он оштрио очев бајонет марке маусер. Након тога устаде, мирно одшетавши низ улицу. Отишао је код ње. Покуцао је на врата. Отворила је њена бака. Он беше љубазан, те размени пар речи са старицом док је чекао да Она устане из кревета. Рекао је старици да је веома важно. И било је. Угледао је на степеништу, тек пробуђену, најлепшу. Попут тек процветале руже. Њени мали глежњеви су играли у његовим очима. Чајник на пећи запишта, а човек без суза извуче бајонет из свог мрачног капута. Она благо задрхта, док јој је крв надирала на уста. Затим паде, у агонији. Њена бака се окрете да послужи свој драгог госта чајем, и истог трена склизну на под. Беше то превише за њу. Маусер је висио на зиду, тужна ока посматрајући поље ружа како цвета.
Неће ме бити за викенд, будите фини.
0 коментара:
Постави коментар