Смрскане речи

Не могу да пишем. Неће. Речи или саме слећу на папир попут лептира, или се забију попут пужа у кућицу и не излазе. Једини начин да их видим је да разбијем кућицу, а онда су ружне и уништене, смрскане. Јеботе, неће, ни реч. Ни слово. Ништа. Имам покоју добру мисао, идеју, причу, ал' речи немам. К'о да сам харемски чувар. Схватио сам нешто. Откад сам изгубио жене које сам волео, ништа више није исто. Имао сам залиху неких ситних емоција, та залиха се потрошила пре десетак дана и сада сам безосећајни гад који нема о чему да пише. 

Данас ми је пукла златна наруквица која ми је смиривала нерве. Недостаје ми. Читаво вече се пипкам по руци не би ли осетио тај хладни метал и онај осећај кад превнем наруквицу па онако лепо склизне низ остатак руке. Исто тако ми недостају те жене, као хладан метал који ми даје неки осећај виталан за мене. Чак не могу ни да кажем да жена, него говорим жене, као неко широкогрудо псето. Оне које би могле бити будуће живе негде у Нарнији или тако негде. Ово за Нарнију сам украо са фејсбука. Да знате. И тако, проводим дане, од скора празан, љуштура од човека, чекам да ме нешто запали, можда факс. Мада знам да ће бити тотално супротно, убиће ме. Гледам шта је направио од осталих, тако ће бити и са мном. Страшни комшија, што би рекли ови моји са Вуке. И тако. Док чекам да се речи залепе на папир, размишљам о нечему. Негде сам прочитао да неки писци имају блокаде које трају месецима и годинама. По мени, они нису били прави писци. Мада, који су писци прави? 

Најбољи су они несрећници који се ископају из блата, дођу и баце своје ликове у исто оно блато из ког су испливали. Као Буковски. Легендаран човек. Иако је био јебени кретен, такође је био и генијалац. Те две ствари ваљда иду заједно. Макар ја тако мислим. Хеј, Цонга, јави ми се ако ово прочиташ. Да заблејимо. И тако. Поздрав за читаоце! 

Морам да идем да пронађем неку жену која ће ме спасити. Почео сам да тонем, треба ми љубав. Уствари, треба ми жена коју ћу моћу да прогањам и волим платонски, као што је већина песника волела и прогањала. Само што сам ја очајан песник. Песник емоције. Не знам о чему ћу убудуће да пишем. Све приче су ми празне. Можда и престанем. Откуд знам. Ово је прва ствар која ме је држи дуже од пола године. Свиђа ми се. Одох сад да спавам. Сутра ћу да напишем причу о глади инспирисану Лењинградом. Ваљда. 

Слични текстови:

• Још само пар данаБило је четири часа послеподне, лежао сам на свом расклиманом кревету и гледао у ламперију, не очекујући много од живота, можда неки хот чет на интернету или нешто слатко да пронађем у кухињи. И то би ми било довољно за тај д… Прочитај
• О лошим дамамаИма нешто, тако привлачно у моделу грешне жене. Тако је добар осећај, у кафани, преврнути неку лошу, у крило. Само да се смеје, онако, кикотом пуним, безобразним... Довољно да је пожелиш, и заборавиш, на све. А ја, већ по нав… Прочитај
• Исповест једног луђакаНеке ноћи су ми биле тешке, теже него друге, макар. Једно јутро сам се пробудио, навукао шорц са шупљим џеповима и рекао себи - хајде да урадим неку луду ствар. И урадио сам, не једну, већ хиљаду.  Тако је почело... Витл… Прочитај
• О мени и теби и свету гламураЛежим и гледам којешта на нету, гледајући те интернет хулигане и познате вавилонске курве, такозване даме. Понекад ми буде мука од свега тога, али хеј, нисам човек који бежи од света, пуштам да свет побегне од мене. А и она ј… Прочитај
• ПосрнулиЗнаш, онај фазон младост-лудост. Седимо око ватре која се бори за живот и гледамо се онако, неважно. Неке добре, неке лаке, неки пијани, неки луди... Још сам био сасвим свој, седео сам заваљен у столицу, једну од оних за крај… Прочитај