Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

07. август 2011.

Смрскане речи

Не могу да пишем. Неће. Речи или саме слећу на папир попут лептира, или се забију попут пужа у кућицу и не излазе. Једини начин да их видим је да разбијем кућицу, а онда су ружне и уништене, смрскане. Јеботе, неће, ни реч. Ни слово. Ништа. Имам покоју добру мисао, идеју, причу, ал' речи немам. К'о да сам харемски чувар. Схватио сам нешто. Откад сам изгубио жене које сам волео, ништа више није исто. Имао сам залиху неких ситних емоција, та залиха се потрошила пре десетак дана и сада сам безосећајни гад који нема о чему да пише. 

Данас ми је пукла златна наруквица која ми је смиривала нерве. Недостаје ми. Читаво вече се пипкам по руци не би ли осетио тај хладни метал и онај осећај кад превнем наруквицу па онако лепо склизне низ остатак руке. Исто тако ми недостају те жене, као хладан метал који ми даје неки осећај виталан за мене. Чак не могу ни да кажем да жена, него говорим жене, као неко широкогрудо псето. Оне које би могле бити будуће живе негде у Нарнији или тако негде. Ово за Нарнију сам украо са фејсбука. Да знате. И тако, проводим дане, од скора празан, љуштура од човека, чекам да ме нешто запали, можда факс. Мада знам да ће бити тотално супротно, убиће ме. Гледам шта је направио од осталих, тако ће бити и са мном. Страшни комшија, што би рекли ови моји са Вуке. И тако. Док чекам да се речи залепе на папир, размишљам о нечему. Негде сам прочитао да неки писци имају блокаде које трају месецима и годинама. По мени, они нису били прави писци. Мада, који су писци прави? 

Најбољи су они несрећници који се ископају из блата, дођу и баце своје ликове у исто оно блато из ког су испливали. Као Буковски. Легендаран човек. Иако је био јебени кретен, такође је био и генијалац. Те две ствари ваљда иду заједно. Макар ја тако мислим. Хеј, Цонга, јави ми се ако ово прочиташ. Да заблејимо. И тако. Поздрав за читаоце! 

Морам да идем да пронађем неку жену која ће ме спасити. Почео сам да тонем, треба ми љубав. Уствари, треба ми жена коју ћу моћу да прогањам и волим платонски, као што је већина песника волела и прогањала. Само што сам ја очајан песник. Песник емоције. Не знам о чему ћу убудуће да пишем. Све приче су ми празне. Можда и престанем. Откуд знам. Ово је прва ствар која ме је држи дуже од пола године. Свиђа ми се. Одох сад да спавам. Сутра ћу да напишем причу о глади инспирисану Лењинградом. Ваљда. 

6 коментара:

  1. Nije sve tako crno, inspiracija dodje kada joj se najmanje nadas... Samo treba nesto da te podstakne,,, :)

    ОдговориИзбриши
  2. Grl, sviđa mi se što nemaš šta da radiš, pa ponekad svratiš ovde. Fino je znati da imam tvoju podršku. :D

    ОдговориИзбриши
  3. Čitam te ko knjigu. A gledam te kao seriju. Inače, znaš li da Barni ima blog? Totalno se poistovećujem, jebote! :D

    ОдговориИзбриши
  4. Naravno da znam da Barni ima blog, ali vi ste 2 razlicite licnosti. :) Hvala Bogu :D

    Ce se gledamo, al' uzivo. U skorije vrijeme, valjda ;) 

    ОдговориИзбриши
  5. Što mi rušiš sneška? :P

    Ja bih, ako ti bi, onda bismo mogli da se gledamo, uživo. U skorije vreme. :D

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren