Волим

Прилазим јој, љубим је. Ооо, тако је волим. Јако, најјаче. Седимо на клупи у оронулом парку и смејемо се. Заувек срећни. Нема судбине, нема карме, нема хороскопа...Све су то глупости, ми смо срећни. Урезао сам наша имена у кривудавом срцу на сред клупе, држећи те у крилу. Насмејала си се и пољубила ме. Нежно си рекла: "Волим те." Телефон звони, отварам и затварам поруку, гледам нашу слику. Склопила си окице. Само сам те гледао уз благи смешак на уснама. Додирнуо сам небо. Ти то можда не осећаш, али ја летим. Угризао сам те за усницу, а ти си јаукнула и одгурнула ме. Знам да волиш то. Пратио сам те кући. Ти и ја, везани заједно. Твоја мала ручица у мојој кошчатој. Само се смејемо. Једноставно, срећни. Подигао сам те на оградицу и пољубио. Суза ти је склизнула низ лице. Нисам знао зашто. Љубио сам те још дуго, све док није пао мрак. Ушла си у воз, а ја сам гледао твоје ручице на стаклу. А онда си истрчала напоље и пољубила ме као никад. Твоје ствари су отишле са возом, далеко. Ниси марила. Остала си са мном целу ноћ.

Нагло отворих очи и угледах плафон, књиге, шољу кафе, папире по поду. Бол у врату и згрчено тело на маленој столици. Осећам се лоше. Сан?! Још један сан?! Не могу ово више да поднесем. Грло ми се стегло, очи замаглиле...Телефон зазвони, отварам и затварам поруку, гледам моју слику. Само ја и празнина поред мене. Више нема те. Заувек ћу остати сам, знам. Отворио сам кутију са таблетама. Питам се, шта ће ми рећи мама? 

- Никад нећеш бити сам.

- Никад.

- Имаш нас.

- Ми те волимо.

- Ти си наш херој.

- Мама разуме.

- Много те волимо.

- Највише. И мама исто.

- Оооо...Волим и ја вас. Хвала што сте уз мене.