Да вам представим Смрт

Имам шездесет и три године, пензионер сам и лепо живим. Тачније, живим колико се може од пензије. Смрт сам упознао једног лепог дана, мислим да је био једанаести јун. Лепо, сунчано јутро,   право за умирање. Устао сам, попио кафу, нахранио мачка и кренуо полако по хлеб. Слабим ногама сам корачао према сунцу, које је сијало далеко на хоризонту. И онда сам осетио тај чудан дах на врату. Мислио сам да је то ветар.

Нисам обраћао пажњу. Ушао сам у супермаркет и кренуо да узмем хлеб. Таман што сам посегнуо за једним, зачух глас иза мене: "Узми овај поред, још увек је топао." Окренуо сам се, а тамо није било никог. Узео сам онај хлеб поред, заиста је био топао. Насмејао сам се, онако старачки, мислећи да сам излапео. Изашао сам и кренуо кући. Ходајући кроз парк, видео сам да се сунце повукло. Некако све мрачно дође, пусто. Мислио сам да је то због крошњи високог дрвећа. Јебига, имам много година а и даље сам наиван.

Голубови су се винули у небо пред мојим ситним корацима. Људи није било много, тек ту и тамо покоји дрипац што спава на клупи. Они, и једна мала девојчица црне косе и пркосног носића, која седи на клупи плачног погледа. Беше ми некако драго, сетио сам се давних дана. Пришао сам јој. Упитао шта ће ту сама, где су јој родитељи? А она ми је само рекла да су умрли. "Па шта ћеш овде, имаш ли иког?", упитах је. Немам, кратко рече озбиљног лица. Одлучио сам да је поведем кући, нахраним и обучем, па да позовем неку од оних институција да је преузму. На тренутак ми је кроз главу прошла мисао да бих и ја могао да је усвојим, али сам је брзо отерао.

Дошли смо кући, доручковали, слушали неке плоче. Кренуо сам да позовем неког да је покупи, али веза је била у прекиду. Играли смо се неким старим камиончићима, заосталих од мог давно одраслог сина. Смејао сам се као мало дете. Заборављеном човеку је вратила осмех на лице. Провели смо неколико дана играјући се, смејући. Осећао сам се живим, више него икад. Шетали смо у сунчано недељно јутро. Кад смо прошли кроз паркић, све се поново смркло.

"Морамо да идемо", рекла је тихо. Нисам је чуо, па упитах да ми понови. "Морамо да идемо", поновила је и пружила ми руку. "Где?", збуњено упитах. "Тамо горе", рече и показа на небо. Нека ме језа прође, и рекох јој: "Хајмо кући, хајде." "Не!", узвикнула је, "Морамо да идемо!" "Ко си ти?",  упитах потпомогнут језом. "Ја сам смрт", рече вртећи косу. Нисам јој видео очи. Нисам ни желео. У паничном страху од преласка преко, ухватих је за руку и потрчах ка оближњем сиротишту.

"Добар дан, нашао сам ову девојчицу у парку, нема никога и мислим да је болесна...", брзо испалих рафал речи и ставих је у руке медицинској сестри. Затим изађох и кренух кући. Чим сам стигао попио сам једну љуту, да се смирим мало. Што је најгоре, не смем ником да кажем, нико ми неће веровати. Одлучио сам то да заборавим. Наводно, нашли су јој неке менталне сметње и сместили је у ћелију. Кад сам то чуо, некако ми камен паде са срца. Све је супер, осим што кад год идем по хлеб, видим је на прозору, чека осамнаесту, да дође по мене. Још седам година да смислим како да је се решим поново. Још само седам...