Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

08. март 2011.

Пупољак по пупољак

Огромна челична врата се полако отварају. Стојим пред њима, чекам сунце. Сунце, након дужег времена. Отворена су, сунце ми милује образ. Чувар ми добаци да будем добар, и да ћемо ускоро опет да се гледамо. Нећемо, рекох и закорачих у свет. Мрзим такве људе, људе који не верују у промену. Ја сам сведок промене, ја сам промена...

"Погледај се...Дрогирана, пијана, са стомаком до зуба...", бритки језик је шуштао на мене. Нисам марила. Знам да је све што чујем истина, али нема везе. Чекам га. Он ће доћи по мене, знам. Волим га, рекох и зарих си иглу у вену. Осећај блаженства, осећај мира, летење, полет...Освестила сам се на клупи у парку. Само нека јакна на мени и хладноћа у костима. Устала сам и кренула даље...

Лутао сам улицама овог пустог, сада страног града. Људи су се плашили мог унакаженог лица. Дубоке бразде ожиљака су се протезале мојим лицем. Нисам носио капуљачу, нисам се крио. То сам ја - чудовиште. А како сам постао чудовиште, хм? Угледао сам је како тумара градом, ледена, трудна, мртва... Хиљаду и једна мисао ми је прошла кроз главу. Сетио сам се свега. Она је крива. Она је крива за све. Због ње сам га убио, због ње сам био дуго одсутан, због ње сам чудовиште. То дете које носи није моје. Није моје, рекох и стегнух песницу. А онда бес попусти, видех је како пада. Види је каква је ружна, неко од клошара из парка се продра. Унаказио сам га касније. А сада сам само прошао поред ње, док је покушавала да се придигне. Није ме препознала.

"Он ти се никад неће вратити, освести се! Добићеш сина, ако не због себе, онда због њега...окани се ђавола, молим те...", говорио је глас. Знала сам све то и сама. Нема везе, рекох и потегнух флашу. Дужна сам, али кога брига. Мој даса ће доћи...Спасиће ме, отплатити дугове. Пребити оне који ме пљују. А онда сам родила сина...
Тако мало нежно нешто...Нисам га желела у почетку, а сада. То је мој даса, део мог дасе. Нисам дроља, нисам. Он се збунио, он га је убио. Објаснићу му све, и даље сам се надала. Те вечери сам одлучила да се "скинем", да постанем нормална. Отишла сам у клинику, средила се. Било је тешко, али сам успела. Заволела сам једног доктора...Живот је поново добио смисао. 

И даље лутам, мрзим. Раније нисам, сада је мрзим. Сео сам на клупу, дрхтим, пушим последњу цигару. Унакажено лице се лепо види на зубатом сунцу. Дете је протрчало поред мене. Погледао сам и нешто ме заболи...Такав бол никад нисам осетио. Јако, заиста јако боли. Затим прође она, и неки шмокљан поред ње. Срећни су, видим. Мржња плану још јаче у мени...

"Ћао Марија, зовем само да ти јавим...Сале је умро од рака јуче. Знам да би волео да будеш ту, иако је за живота тврдио другачије..." Било ми је жао. Одавно сам га сахранила, послушала кеву, а он се сада враћа, поново.
Нисам те преварила, рекла је Марија посипајући земљу по сандуку. Затим се окрену и пође ка колима код којих су стајали три малишана и један низак проћелав човек.

Моје драге даме, срећан осми март. Желим да увек будете успешне у оном што радите, и да нама, мушкарцима, опростите што вам сваки дан не угађамо као данас. Лепе сте ми и волим вас све. Запамтите, нама сте увек потребне. Или макар мени сте потребне. Ја сам без женске руке тотално неспособан, у свим сферама живота. Да, чак и у овој. Жене - вечита инспирација. 

5 коментара:

  1. Tekst kao i uvek rastura ^^
    A za poslednji pasus hvala :)

    ОдговориИзбриши
  2. Sve bolje i bolje-stil pisanja se uobličava.Alal ti ćufte! :)

    ОдговориИзбриши
  3. Ја више не знам да ти оставим коментар јбт... Сваки пут си све бољи :)

    ОдговориИзбриши
  4. vrh :) kao i ostali postovi koje sam procitala do sad... sjajno :D

    ОдговориИзбриши
  5. Хвала људи, фини сте. :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren