Како сам сањао бикове

Sandman, изванредан стрип. Читам га онлајн, на енглеском, па ето двоструке користи. Хвала Lowlander. Фин си. 

Ходао сам, као и увек, булеваром ружа. Волим тај булевар. Са обе стране широке улице се налазе леје ружа и шарене баште кафића. Предивно. Ушао сам у један од мрачних барова са леве стране булевара. Мрзовољни шанкер ми је сипао пиво. Нисам тражио пиво. Попио сам га ипак. Такав сам ја. Узимам оно што ми живот нуди, ништа више. Добро, понешто више. Дебеле даме намазане дебелим слојем кармина су полако њихале својим дебелим куковима. Мрачни мали ситни људи су их гутали очима док су се вртеле са неколицином мршавих лешина. И сам сам био један од тих лешина, али ме то није спречавало да их зовем правим именом.

Играо сам са дебелом дамом. Наједном ми је зарила језик у грло. Онако влажан, са јаким мирисом дувана. Мислио сам да ће ми позлити. Али није. За неко чудо, било ми је сасвим добро, чак ми се и допало, уз одређено гнушање. Необјашњиво. Смејала се својим дебелим уснама намазаним дебелим слојем јарко црвеног кармина. Платио сам пиво и отишао. Нисам јој ни пиће платио, нисам хтео, желео. Понекад је тако боље, кад ти није стало.

Изашао сам на улицу, пијан од музике, дебелих жена, и на крају, пива. Био је сутон, и кренуо сам кући. Кућом, иначе зовем једну малу прашњаву собу у поткровљу неке старе зградурине. Дом, топли дом. Пар девојака, мислим, правих, лепих девојака је прошао поред мене. Лепе јесу, али немају душу. Душу, попут оне дебеле са којом сам играо. Ходао сам полако, и убрао једну ружу...

Седео сам у својој соби. Прошло је двадесет дана откад сам је убрао, а она није увенула. И даље је као нова. А ја имам страшне кошмаре. Сањам бикове, јуре ме, стижу ме, и на крају, растргну ме. Осећао сам се као да не постојим. И онда ми паде на памет да вратим ружу. 

Донео сам ружу на место њеног првобитног починка. Нежно сам је положио у земљу, а она је одмах увела. Затим ми приђе један језиви чова у мантилу, потапша ме по рамену, и ништа не рече. Само је стајао ту, гледао ме док сам се враћао у живот. Затим откопча капут а на његовом рамену се указа мали плави робијаш. Робијаш, јер је био везан огромним ланцем који му је почињао око мале плаве ножице, а завршавао се у месу мрачног човека. Вратне жиле су му искочиле. Мали плави робијаш је климнуо главом, а ја заплаках. Престао сам да сањам бикове. 

Слични текстови:

• ЖивотЈа нисам хтео овако да се родим. Овако наопак. Одем, процуњам мало, реч-две и здраво довиђења. А где је свет, где је живот? Одеш тамо, одеш 'вамо, видиш лепу цуру и кажеш јој - лепа си, а она ти каже хвала и наставите са свој… Прочитај
• Пар речи о Матором покварењакуУ то време сам читао свашта, можда мало више Орвела и Прачета него остале, и било ми је сасвим добро. Док сам разговарао са неком од тад још неоткривених хипстерки, рекла је - "О, читам Букоовског, како је генијалан перверзња… Прочитај
• СтаримСамо седимо овде и старимо. Двадесет година у гузцу набили, и даље клинци и не знамо ништа, гледамо цртане и играмо игрице и гађамо папирићима девојчице што нам се свиђају... Прошле године (кад сам био млад), смејао сам се је… Прочитај
• Хтео сам само да покушам да кажем нештоЉуди воле да читају о порцуланским срцима и малим керовима, о непобедивим љубавима и срећним крајевима које онај горе као да дели из украдене вреће. И након читања такве књиге сви имају онај бљутави укус среће у устима, а онд… Прочитај
• МајндфакКажеш Велики прасак, а? Кажеш да је простор негативна, а материја позитивна енергија? Кажеш да када се то сабере добије се нула? Је л' ме зајебаваш?  А ко је кликнуо, па се Велики прасак десио? Зашто би се ништа, једна н… Прочитај