Након неког времена је затекао себе како корача земљаним путем ка једном удаљеном замку. Земља је пуцкетала, а лешинар се смешио посматрајући несвакидашњу приказу. Плави човечуљак је нешто шапутао, а очи су им гореле.
Дугачак јаук звона. Затим неколико бесних удараца по тешким дрвеним вратима. Звук корака. Шкрипа врата. Глава једног ћелавца се помоли пред незваним посетиоцима.
- Тражим доктора Јанка Фјордовича.
- По ком питању, господине?
- У поседу је нечега што је моје. И ја то сада желим назад.
- Молим вас сачекајте...
Ћелавац се поче полако удаљавати, а онда стаде као укопан. Звук пуцања дрвета је одјекнуо у његовим ушима. Нагло се окренуо и угледао разорена врата. Језа проструји кроз њега. Затим потрча ка свом господару. Варнице су севале из његове утробе. Стално се осврћући удари у нешто чврсто. Чешући се по темену подиже поглед. Страх уплива у његове очи. Човек дугуљастог лица га је гледао са висине.
Ћелавац са огромним ожиљком преко ока је плакао журно говорећи. Доктор Јанко Фјордович је мирно седео у својој фотељи испијајући чај. Није ни слутио оно што следи. Лешинар је слетео на напуштену кулу замка. Мали плави човечуљак је зловољно трљао прсте.
Врата се одшкринуше. Мрак ушета у собу. Доктор испусти шољицу чаја.
- Liberationis librum... Где је?
- Ја не знам о чему говорите, мој пријатељу. Стварно не знам. Као што видите, ја сам само пензионисани доктор...
- Ћелавац је признао. Ваше покушаје да искварите књигу...Све. И зато ћути, ако желиш да живиш. Где је?
- Књига...Иза слике је.
Мрачни човек са плавим човечуљком на рамену одшета у мрак.
Libera me! Libera me!
0 коментара:
Постави коментар